Земунски гласник

За своје одело није Авдокија мно^ го марила, она беше заражена тромошћу као и многи руси. При свем том кућа је опет нанредовала као и радња њеног мужа. Аким и његова жена живљаху тако, да ее њихов брак узимао као узор у суседству. Али као веверица, која чеи№ нос и у тренутку кад лован, на њу пуца, тако и човек ненада се својој несрећи. IV. Једног јесењег вечера одседне један трговац у Аћимову крчму са скупоценим еспапом. Различним странпутицама тераше он два добро натоварена кибитка од Москве у Краково. Он беше торбар, који је све земље обишао, и кога су спахије а особито њихове жене и кћери често са нестрплењем очекивали. Са овим трговцем, који беше прилично у годинама, путоваху још двојица од којих један бејаше блед, мршав и грбав, адруги беше краено момче од својих двадесет година. Кад вечераше наручише чаја. Трговац позове крчмара и његову жену на чај; што и би. Аћим и трговац отворише разговор, обично као стари људи (Аћиму је тада било 50 година.) Трговац распитиваше за спахије у околини и нико га није могао боље известити од Аћима. Онај грбави иЗЈфе из собе и оде да види коње; наскоро се врати и оде спавати. Авдокија ее почела разговарати. Она седе поред њега, слушала га је што је причао и врло јој се доиадне; њено лице поста ведро као никад пре тога, необично црвенило иоказа ее на њеном лицу. Младић сеђаше иоредње нреспокојно, обореном главом. Она говораше врло тихо и полако, а он своје плаве мале очи с ње не скидаше. Лице овог дрског младића беше ведро и глатко као кримска јабука. Често ее је смејао и глађаше евој подбрадак прстима, на коме су се маље тек указале. Он јој је говорио слободно и тачно без икаквог узтезања. Наједаред примаче јој се ближе и рече јој отворено: „Авдокијо Аревијевна, лепше жене у целом свету од вае нема; верујте ми да би и живот за вас дао, Авдокија се гласно насмеја. — Шта је то? — запита Аћим. — О , прича ми нешто смешно одговори она, без икаквог особитог узбуђења. Отари се трговац насмеја: јест. јест, мој Наум је велика шаљивчин^; но она га несме нц слушати.

— То још Фали! рече она, машући главом. — Хе, хе, наравно рече сТари, ми се врло радујемо вашем друштву и сад вам желимо лаку ноћ. При овим речима устаде. — И ми смо врло радосни, одговори Аћим , и сам устајући са столице, и желимо вам лаку ноћ. Авдокија устаде. Авдокија следоваше позиву евога мужа, но не беше јој мило, што се од Наума растала. Крчмар и његова жепа одоше да спавају. Аћим одма засиа као заклан; Авдокија наиротив немогаше дуго заспати; иочне се по постељи ваљати и главом час на једну час на другу страну смештати; затим се покри и мирно заспа. На једанпут се зачу из авлше иевање, али се речи немогоше разумети. Авдокија отвори очи, наслони главу на руку и слушаше. Песма се чујаше све боље и боље , и диван глас певача продираше кроз тихи јесењи ваздух. Аћим подиже главу. — Ко то пева? упита. — Незнам, одговори Авдокија. — Лено пева — додаде по кратком слушању. Лепо иева. Ала је јак глас. И ја сам певао док сам био млад, продужи он — и ја сам лепо певао. Али ми се покварио глас. Овај глас једобар. То ће бити зацело некакав младић што пева; мислим да се зове Наум — и он се обрну на другу страпу, уздахну тешко и заепи. Глас се у авлији још дуго чуо. Авдокија је неирестано слушала. Најзад, као да певање престаде; али ее још једаред зачу а затим сасвим престаде. Авдокија се прекрсти и мету главу на јастук. Тако прође но сахата, затим се диже лагано и врло пажЛзиво се извуче из поетел.е. — Куда ћеш ти жено? запита Аћим кроз сан. Она стајаше. — Хоћу да доспем зејтина у кандило , хоће да се угаси; јер нешто немогу да спавам. — Моли се богу, промрмља Аћим буновно. Авдокија таман оде пред икону, а кандило се угаси. Она леже у постељу, Све беше сад мирно. (Даетавиће се,)

Мој прпјатс.Ђ Гарпбалдопац. Зиму у 18(33. години проведох у једрој маленој товдканској вароши.

Као инжинир радио сам при подизању гвозденог пута к])оз Апенине, и нисам много иосла имао , јер талерајиско раденичко друштво јако се држало пословице: Ако је кратак дан дугачка је година. Тако иошто би умерено по два часа на дан радио, бејах господар свога времена што ми иризнати ваља дами јеврло дуго било. У вароши налазаше се истииаи позориште, али Прима Дона певаше кроз нос и свако вече тужаше као „Травијата" што још саема млада мора да умре, а међутим свака бора на њеноме лицу издаваше је да је жена око својих 50 година. И друштва је било доста али ме талијански разговор није баш привлачио јер га посве знао нисам. Тога ради проводио сам време у једној каФани на пијаци, или би код куће седио и вежбао се у животгасању. КаФана беше између најиростијих и најмањих у вароши. Од осам иа до једанаест часова беше скоро сасвим празна , па баш сам то време изабрао за моје посете. Кад сам тако за својим асталом седио и трудио се да сричем „иародност," обично је био на одређеном месту , не далеко један други посјетилац. То беше мали обичан човек, црне косе и црних очију. Црте његовог лица беху истина млађане, али опет нешто значајне, нешто узнемирене. Он испијаше кафу до последње капље, умакаше и посљедње парче шећера у воду, и неостављаше ни једне мрвице бела леба. И ако овај човек беше обучен као штуцер (свагда је носио Фрак и бели прслук) опет зато сам уверен био да највећу нужду трпи. Како који дан беше све блеђи, изглед му беше сиромашнији. Са редовним посетиоцем ове кафане нигда га нисам чуо да збори , а кад би какав нови гост дошао , покад што би сео поред њега, али и овај би га брзо на страну оставио. Свакојако сам о њему размишљавао. Најпре сам мислио да је шпијун, али шиијуни немају обичај по ваздан да седе у празној кафани. Кад би се овде онде повела реч о судару из напољског ратовања од 1860. год., обратили би се препирачи нањ. Тада би се пренуо као да је из облака иао, али кад му питање предложе, одговорио би нањ јасно и кратко. После таког изјаснења обично му се око живосније засветли , а кад би и даље почели да га запиткују узео би шешир и отишао. Било како му драго тек сам видио да д©брих доходака нема јер му фрак