Земунски гласник

234

жене мисле, да смо под папучом после таких сигнарија, што ја онет не одобравам." „ ,,Да неје можда мислила да ћеш је узети?"" „Јању узети? — Ја?! Татумора човек пући од смеха; ни њој ни ма којој обрекао бар не сам , а да ћу сталан бити у свом не обрицању, надам се тврдо. Све да оћу, ја се не могу оженити." „„Еглесад! Зар баш тако, с неба на уребра? — Взјасни се боље мој Мољеру."" „Погле само мој Ригоде, то је са свим просто. Кад би се сад нешто венчао с Амељом ФЛокетовом, којој сам се шест месеци — зацело дуго баш — удварао, шта би тад рекла Хортензија Дижардетова, па „цукернокерајска" Франсоаса Миљардова, па љубоморна Лујза Нолетова, па моја „најмилија" Нисета Делвоска? — Не , не , драги мој пријане већу, а и не смем да на жао учиним ни једној од ових љубави вредних душица, и остајем — нежењен бећар." „„Красно. Анатоле, не сам истина ни сам пријатељ женидбе, е - ал у осталом мепи је све једно , како буде."" „Дакле да већједаред иреповетку своју завршим, казаћу ти јоит да је се обесио мој сладчајши пратилац мени о руку, да се „мир никс, дир никс" с њоме прошетам; на крају ове сјајне еггизоде , да јој платим још и малу вечеру;' те тако морадох ири свем том, што би је од једа рашчупао био , најгалантнијег удкарача представљати. Тако ти не могох моју непознату ни дочекати тада. кад сам се увек упутио био. да се упознам с „обожајемим" идолом мојим. — Е на сад реци Ригоду, да л' треба да ме сажаљевапт ?" Носле ових речи прене Риго грохотом у слеј, а наш господии Мерсје застаде као окамењен. „Дакле то је суза сажалења, што си обрекао да ћент ми је поклонити? — 0 како сам сиромаја нреварен!" повиче Мерсје, иа изађе лагапо боланим кроком из собе. Дуго је се Риго још смејао на тај чудни догађај а кроз прозор гледао је за пријаном својим, како овај као скран влат с обореном главом улицом корача. Баш изби 9 сахата; Риго се обукао; уједаред зачу се вика у предњој соби . Риго отвори врата. на новиче свом служитељу : Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

— Та каква је то вражија вика? — Милостиви господине, рече елуга, овај човек неће никако да верује, да овде не обитава сликар, што ваја собе. — Шта сте ради пријатељу ? рече Хијасинт страноме послужитељу. — ,Мене су њихова милост послали', стане муцати верна слуга, погледи у собу кроз отворена врата, па дивећи се снимцима и елегантним намештајима украиденој соби, настави , — ,да — послали су ме, да потражим ког „молера" ; јер су ради милостива да измолују дворану на ново. Ако би дакле хтели тако добри да будете, па да се иотрудите до ње. —' — Та сто сам ти пута казао, да господин Риго не вајају собе , повиче Фјтањо, ригодов послужитељ, љутит, птто му се господар тако понижава. — Моја шогорица, капиџијница, знаће ваљда бо.т>е то од тебе, рече страни слуга. Риго упидео бепте сада, да овај човек неје добро упућен, па га хтеде обавестити, но напрасно смисли иешто боље. — Добро доћи ћу, рече послужитељу, јавите благородној вашој, да ћу с места тамо бити. Послужитељ предаде вештаку адресу, па се препоручи. — „Амалија-де-Лавињска," рече Риго за се ирочитав карту, — о! та то ће ирекрасна шала да буде, нећу да милостива госиојица дуго на ме чекају Риго обуче свој кадиве-капут, опапте мач и крене се право, да нотражи кућу, од које адресу у прслуку носи. Кад иро|е кроз улицу де ж-трдинетску (вртарску), опази где на ћошку од улице неки млад човек с крштеним назад рукама стоји и са спим се удубио у читаље иозориштних огласа. Риго тргне за рукав нашег осетљивог .несника —господин Мерсјер беху то — који мало нрплашен одмах се окрену. „„Не срдиш се валчда више на мене драги Анатоле? — Ал , Бога ми ја не могох остати и дуже озбиљан." " „Та како можеш тако што и помиелити; ја сам већ једаред за сиа-

гда од Бога благословен тако , као што је био и песник Цезар Корпорали, штојеједном рекао: Да ме је чудовиште светско за шеширџију ствОриЛо, сви би се људи без главе на свет рађали! — А камо си ношао ?" „„Идем да собе вајам."" „ г Ги да вајатп собе? повиче Мерсјер узбекнув се од-а-њ. Иди драги мој нријашко, та ти оћеш да вучеш за нос најбољег пријате.ва твог." „,.Не шалим се с тобом , без све шале идем да извајамједну дворану. Јутрос дође неки послужитељ, коме је наложи.то господство, да нотражи каквог сликара, нгго ће собе вајати, па враг га знао, ко је то тако добар био, те ме то.м човеку ирепоручио, да сам вешт сликар. Нојмиш ли сада целу ствар?"" „Још не, како ћу да појмим , да се ти сравњиваш са нлеснивим каквим сликаром , тпто собе ва ја ги најславнији Француски сликар , ти, који си бесмртном кичицом овековечио Људевита XIV. славног говорника Босвета, и остале најсветлије мужеве наше. Да сам ја на твом месту био , би ту иудљиву дроњу иослуисител>ску стрмоњушке напоље избацио, то би најлепша освета била оном, који би се дотакнуо моје части вепттачке." ,„,Сасвим другим очима посматраш ти невин случј тај , до што га ја тумачим, па држим то винте за онако малу лакрдију, тнто ће ме мало разонодити ието, као што нас лен дан после дуге кише и мочварине разведри , те тако , ако не користи а оно бапт ни пттете не доноси."" Међутим оба пријаиа дођоше до означене гостионице у турнонској улици. ,,,,Ево ово је кућа драги Мерсјеру, рече Риго, камо сам нозван."" „Буди тако добар, па ме извести после , како си успео у твојрј миеији , рад чега ћу те иосле једног сахата у краљевској палати очекитзати." И тако се растадоше обојица. (Наставићс се.)

Сонронова нечатња у Земуну.