Земунски гласник

2*.

— Као што сам ти казао, задр' жи еве! — А признајеш ли ти, да ти ја нисам ништа дужан. — Ако сам ја теби дужан, то си и ти мени. Наум мадо поћута. — Закуни ми се богом! — Тако ми вишњега бога, одговори Аћим. — Ја напред знам , да ћу се за то кајати, — још до тога стоји, шта ће бити! Да ј ми руку! Аћим му окрену леђа и он га стаде дрешити. — Чуј стари, настави он, дрешећи га, — не заборави да сам те ја ослободио, пази добро! — 0 мој љубазни Науме Ивановићу! повика Је<х>рем, — бог ће вас за то наградити. Аћим протегну своје надувене и као лед ладне руке и оде у дворану. Наума пређе неко нагло , тако речи Искариотско кајање, бејаше му н^ао. што га је ослободио: — Пази добро, заклео си се! рече Наум. Аћим се окрену и погледавши двор, рече му тужним гласом: просто нека ти је до века! . . . бог те живио! И полагано изађе он на друм, ЈеФрем га праћаше. Наум даде руком знак, да се испрегну кола и врати се у кућу. — Куда ћеш ти Аћиме Семоновићу? зар нећеш код мене? пнташе ЈеФрем , кад виде , да Аћим скрену с главног пута на десно. — Нећу, ЈеФреме, хвала, одговори Аћим . . . идем да видим , шта ради моја жена. — То можеш и доцније . . . требало би за радост једном . . . ти ме разумеш. — Нећу благодарим ЈеФреме. . . ја сам задовољан. Хвала ти. И Аћим оде и не осврну се више. — Погле само, па још тако задовољан, викну Је -Фрем зачуђено, а ја сам се за њега заклео! Не, томе се нисам од њега надао, настави он тужно , јер сам се за њега заклео. ЈеФрем се сети да је заборавио, да узме нож и лонац, па се врати у крчму. . . Наум заповеди да му се даду ствари , али се не сети да му да чашу ракије, те тако ЈеФрем, понижен и трезан врати се кући. Но Иљина Феодоровна истера га из куће. XIV. Међу тим Аћим иђаше лагано путем, који је водио добру Лисавете Прохоровне. Он још не могаше к себи доћи, сав је дрктао , као сваки, који очевидну смрт избегне. Он

је једва веровао да је слободан. Зачуђено погледаше он на поље, на небо , гневе , које се у топлом летњем ваздуху депршаху. Прексиноћ код ЈеФрема не бсше ништа окусио већ је непрестано лежао на пећи; најпре је хтео да несносну тугу и жалост >блажи ракијом , но га ракија не могаше савладати — његово је срце прекипедо од жалости и јарости и стаде смишљати , како би се зликовцу Науму осветио. Он само о Науму мишљаше. Лисавета му Прохоровна и не дође у памет. Устезао се је да о Авдокији не мисли. У вече цед за осветом дође до правог беснила, и овај огпре миран и сдабачак човек нестрпељиво очекиваше ноћ, и као што курјак на грабеж потрчи, тако исто хиташе он сад потајно са ватром у руци, да евоју негдашњу кућу утамани. . . Тада га ухватише и затворише. Ноћ ирође. Шта ди му не долажаше на памет ове ужасне ноћи? Теш-ко је речима исказати, шта таком човеку у таким тренутцима долази пред очи. Све муке описати, које је он претрпео , тако је исто тешко , као што су ове муке у самом човеку неисказане и неме. Из јутра пре доласка ЈеФремовог кНауму било мује мало лакше. . . Све је изгубљено мишљаше, он. . . Све у ветар!. . . Да није био човек доброг срца, у овом би тренутку постао зликовац, али он не беше зле природе. Под ударом изненадне и незаслужене несреће, решио се је на злочинство, но покушај да то изврши јако га дираше и његово зло поврати му опет грозну тугу и жадост. Кад је познао своју кривицу, одбаци све бриге, и сад се поче тужно , ади усрдно молити богу. Најзад . . . можда и нехогице . . . стаде викати : Госноде , боже мој ! и сузе му капаху из очију . . . задуго је тако плакао и мало по мадо би му лакше т* срцу. Његово мишљење чинило се да је узело други правац , кад би он за свој злочински покушај био кажњен. . . Но тако изненадно бивши ослобођен, иђаше сасвим изнурено, више мртво но живо, али мирно, да своју жену види. Кућа Лисавете Прохоровне била је за једну и но врсту удаљена од њеног седа , дево од пута , до ког беше Аћим дошао. Кад дође до пута који води спахининој кући, стајаше дуго време нерешен. Најзад се оддучи, да оде у село, где у његовој пређашњој колеби стари му стриц живљаше. Мала и прилично остарела Аћимова колеба, била је

готово на крају села. Целог свог пута не срете никога; све живо беше у цркви. Само што једна стара болесна сељанка подиже у вис прозор са куће, да би га могла видети , и једна девојчица такође га гледаше, која са празним крчазима иђаше на извор. Први човек, кога Аћим срете, беше његов етаристриц, кога је и тражио. Старац је целог јутра седео на кдупи од траве, гријући се на сунцу и шмрчући бурмут. Није отишао у цркву , јер му је бидо нешто зло, и тек се с клупе диже, да свог болесног компшју посети, кад угледа Аћима . . . заустави се, погледну га оштро, па му рече: — Помоз бог Аћимушко! (Свршиће се.)

Црта из жнвота ксттачког. (Наставак.) За доба Лзудевита XIV. бејаше у турнонској улици зграда нека стародревна, но ипак за то укусна; у горњем спрату обитавала је мдада госпа, коју су због њене депоте и дражи сматрали као изврстан појав међу тадањим госпама. Амалија де Лавињска звала се мдада госпа, а бида је стручак љубавне дражи и лепоте: имала је очи, тако светле, да се „еунца сјај" поред њих губио; обрашчићи њени бесцен беху, што надмашише румен ружичин; груди бајне млеко-беле беху од којих очи засенуше, и наспрам којих је потавпио снег са гора алпијских. Па сад треба да јој још видимо најлепшу ручицу и удиљ ножицу, па пред нами је сдика, коју не може замисдити ни најбујнија Фантазија источњачка. Амадија седела је поред мадог свог стода за посао, ал се неје ничим баш занимала, безбрижно је само погдедала доде на удицу, кад уједаред послужитељ уђе и пријави господина Ригода. — Господин Риго желео би са мном да говори ? — запита зачуђена Амалија, мора да сте се помели? — Не сам се помео милостива госпојице, рече послужитељ, то је господар, што сам га по заповести милостиве дозвао, да поправи дворану. — Па ја сам вам казала, да ми нађете сликара, што ваја собе, а ви ми доведосте најславнијег Француског вештака, што сдике снима. — То бар несам ја крив одговори посдулштељ, јер сам био од јутрос код моје шогорице хусонске,