Земунски гласник

404

0 Забава протип воље. Од Мавре Јокаја.

Стари барон није дао дуго да се мбли, већ почне да прича. „Јелте , драги пријатељи, ви сви познајете гроФицу Репај — млађу . . . за старију незборим, оног млађег ђаволка црномањасту кнегињу моју! . . . Камо да је моја! Та морате да је познајете , јер сте сви за њом повише уздисали кано и при Богу ја. Но опет гг—наша милост сретна била, да шњом целу ноћ једну путује у једним колима. Додуше, имали смо још једну сапутницу. Једно вече падне гроФици на ум, да ће сутра-дан у Араду да буде бал, па да то наравно без ње бити неморе , она заповеди да се прежу кола па ми рече: — Љубазни бароне, . . . љубазни хм ! Нисам могао одмах на то да јој одговорим но ипак рекох: ГроФице драга, помрчина је као у паклу . . • Прст пред оком невиди се . . . Скрхаће се кола, те можемо поломити вратове. Три реке ваља нам прећи, а ћуприје бог-зна каке су, па се можемо подавити. Па онда пут даље води преко неке ђаволове шуме, што у њој свагда имаде хајдука. •ГроФице, убијће нас; ја сам немогу да вас одбраним. Па зар морамо баш одмах да полазимо? Сутра после доручка да седнемо на кола, на подне смо у Араду, па до у вече можете рахат да се опремите. Дакле хајдемо сутра. Све бадава. Она беше што-но веле: што на ум то на друм. Шта давам је описујем ваздан, ви је знате бар што је човек за нешто више моли све је упорнија. Та неће да вам одгађа до последњег часа, већ хоће да се од пута одмори. Она сила воле ноћу да путује , јер је то „ромаптично." Та како није ! Тиха нојца . . . звездано небо а бледа „луна" предводи „сјајано" јато . . . Хајпосле шта сам могао да радим? ваљало ми је или да идем или да останем дома. Чудне ствари, Наравно да сам избрао прво. Што је и истина, исгина. Беше божанствени „унтерхалтунг" у колима. ГроФица ми натрпа у руке њену торбу и муф, па заспа. Могао сам да је питам шта ми је ћев, она ми ништа неје одговорила. Спавала је ко заклана. Само но каткад кад би труснула кола преко каког камена отворила би очи. Где ми је торба? 8а бога да ми нисте сели на шешир , молим иас пазите , па

опет би заснада. Доцније поче и госпођица сапутпица да се Меша у разгонор , тушаше се како је боле глава а ја се претварах да спавам. Наједанпут застану кола и почеше да се нагињу на једну страну баш ко да им је ћев да се малчице одморе. ГроФица се пробуди па упита шта је то? Кочијаш скочи са свог седишта па приђе прозору. — Милостива госпођо , чини ми се да смо залутали ! — Шта? упита гроФица, зар пред нама нема никаког пута? Напред само! — Да, да, могло би се још али ... — Па води ли тај пут ма где било ? — Али бојим се одвешће нас на нееигурно место. — Звекане! Свако је меето сигурно! Где смо сад? — У шу.ми . . . — Па зар та шупа нема краја? Како се ја опомињем ту шуму може човек за два сахата да прође уздуж и попреко. — Кочијаш се боји . . . усудих се ја да приметим. — Плаћал' му се зато што се он боји? — Али он се боји, наставих ја, да се вама што непријатно недеси! — Шта се он зато брине? — Обично у овој шуми станују разбојници, сиротани. — А зар он није сиротан? та он је убоги ђаво! — Да да, промуцах ја. Али кочијаш под сиротанима разуме оне што краду коње и . . . ГроФице, ту нема шале, могу да нам узму не само кола и коње, већ и живот као радош па да ми беше бар онда револвер од све муке. — Да вам и њега отму поврх свију јада, јелте? ликоташе се малени враг, п'онда отвори вратанца и скочи на поље! — 0 да красне ноћи, како шума мирише , а светњаци светлуцају. Гледе само, бароне! Видите ли? — Како ћу да видим кад је помрчина; невидим нипгга! — Невидите зар се не ејаји тамо иза дрва? Ја се грдно препадох . . . Зацело смо близу каке хајдучке колебе. То је и кочијаш помислио, па нам промуклим гласом јави, да је она светлост дојиста у госгијоници , ђе сиротани станују. — Р] па лепо , рече гроФица, а ти терај у ту гостионицу и онако незнамо, где ћемо на конак. — Заиме Бога, гроФице , промуцах ја, шта ћете то? Та то је гла-

согата хајдучка Колеба, те ће тсг све побити. Ту је и гостионичар у договору са хајдуцима, те су толике људе побили. Баш ономадне читао сам то у новинама. Ова ђавоска сатвар прекиде ме својим кликотањем. — То су само гатке , рече она, ко се боји још голих уобраза? Шта ћемо кад овде нигде у околини нема „хотела;" морамо ту да одседнемо. Нужда закон мења. Она заповеди кочијашу, да тера полако и пође пешице да покаже пута, претећи ако ми нећемо, да ће она сама да оде у гостионицу. Кад бесмо већ близу чарде зачусмо гласове циганске музике. „Боже мој , повиче гроФица у подсмеху, сигурно су се хајдуци из целе околине овден сакугшли. Вид'те, тражили смо „бал" па смо га и нашли. О, да чудне среће! Затим похити вратима. Дође ми онда да је оставим па да се вратим пешке , али збиља то неби било „каваљерски!" Нисам то никако могао . . . Госпођица сапутница ухватила ме беше за раме па непушта. Сирото дете беше се укочило од страха. Дрхтала је ко прут. У то гроФица отвори врата , кад тамо имамо вам шта и видети. У онај мах у страху учини ми се као да их беше преко педесет хајдука, али кад ее мало повратих видох да их нема деветорица с механџијом ђутуре. Али камо срећа да их није било ниједнога . . . И пет па су доста за ме. Пет живахних младића, високи до тавана беху се похватали у коло, а мале пушке разбацали по земљи. Кад нас угледаше пустише се из кола , и гледаху нас зачуђено, али ватрено. ГроФица се приближи па са лаганим осмехом развезе : „Опростите што вас узнемиравамо у вашој забави. Залуталисмо на неможемо по мраку да тумарамо, зато вас молимо примте нас вечерас на конак. На то један од хајдука скине шешир поклони се гроФици и рече: како то није узнемиравање , како он — Фекете Јошка, то себи и за част сматра и нита с кич има част говорити. Пре неко што сам могао да дам знак гроФици да неказује свога имена, већ је она, непажљивица, изрекла: Грофица Репај. — Познато ми је то име, рече хајдук смешећи ее. Стари гроф гађао ме је из пушке једанпут, ал није ме згодио. Изволте сеети, гроФиц^!