Зенит

čovečna t. j. izraz kolektivnog proleterskog čoveka. Civilizacija dojučeranjih robova. Zenitisti su protiv sentimentalne umetnosti kao i protiv sentimentalne politike. još mogu da se trpe neopasne pesničke suze ali kolektiv jedne rase u svom političkom delovanju nesme biti sentimentalan. Sentimentalan znači biti negativan. Mi svi neizrecivo patimo od sentimentalne politike u našoj zemiji која je gotovo bez ikakovih „zajedničkih interesa“ samo sentimentalnošću vezana za politiku jedne zapadnoevropske države. Svaki aktivni političar, koji bi bar iz taštine, hteo ujedno da bude i tvorac naše kulturne budućnosti, morao bi se već danas koristiti koliko tečevinama nauke toliko i tečevinama nove socijalno kulturne politike u Rusiji. Čiste političke metode osnivane na tolikim velikim papirnatim zabludama, ne dovode do nikakovih rezultata i preče svaki progres. Današnji evropski parlamentarizam, uvetotovan brojem pojedinih političkih рагtija, nemoćan je da uspešno reši bujicu novih problema ekonomske i kulturne naravi. Današnje političke partije nemogućne su u ovakovoj zastareloj formi, jer iznose na površinu ljude čije sposobnosti retko odgovaraju zadaćama koje su im poverene. (U Rusiji je nemogućno u hiljadu godina čudo, da ministar saobraćaja bude pop!) Velika je mana naše unutrašnje kao i spoljne politike, da je zaražena sentimentalizmom koji se nikako ni ne pokušava lečiti. To treba uvideti i odlučno prerezati tu nesretnu žilu plave krvi. Mnogo je važnija ekonomska budućnost i socialni poredak našeg društva, koje stenje od neuređenosti, nego makar čije „suze sina razmetnoga". Ta nesretna sentimentalnost koju preziru čak i moderne žene u ljubavi, nije sadržina života ne izgrađuje život a niti vreme. Ako i postoji neko veštačko i dadaističko samozvano pitanje poznato pod imenom „hrvatsko pitanje", onda logično i bezuvetno postoje milijuni takovih sličnih pitanja kao „Nesretna ljubav", „Napokon ostavljena“ itd. Ali nigde na svetu ne pravi se iz tih malih ličnih nesrećica državno pitanje, kako su to dopustili kod nas neki dalekovidni političari i cela jugoslavenska štampa. Da u našoj unutrašnjoj politici nebi smelo postojati ni jedno nacionalističko pitanje, i da se ne bi smelo ni pod kojim imenom uzimati ozbiljno u pretres, moralo bi biti jasno svima. ,To je gospodo politički anahronizam, pošlo u svim ostalima državama posle Svetskog Rata, naročito posle Ruske Revolucije, takova pitanja ne nalaze mesta ni u šaljivim listovima. Sva su ta pitanja socialno-ekonomske i opšte kulturne naravi. Zašto da mi budemo poslednji i najreakcionarniji? Zašto se do danas nije promenio bar smer spoljne politike što nas najviše interesuje ? Zašto se bar nisu uspostavile političke veze s Rusijom? Mi ne spominjemo ovde ono propušteno vreme, kada je to već trebalo učiniti, ali uvereni smo i naglasavamo, da bi takav čin naše spoljne politike i danas blagotvorno delovao na rešenje mnogih unutrašnjih kao i spoljnih pitanja, koja su bezuvetno, bez političke saradnje sa Rusijom nerešiva.

Greh je, i mi ne smemo vezati našu mladu sudbinu sa kulturnom i političkom degeneracijom onih kojih propadaju na štetu svoju i onih koji dolaze. Mi znamo, da o rešenju ekonomsko-socialnih pitanja i „promene pravca" naše spoljne politike, ovisi i celokupno rešenje umetničkih kao i ostalih kulturnih pitanja. Zato mi zenitisti odlučno tražimo od naših državnika nesentimentalnu politiku, jer tek onda i mi možemo stvarati slobodno i neovisno nesentimentainu novu umetnost, novu kulturu i balkansku civilizaciju.

Ljubomir Micić

ih zovemo. Da nam prepuste da mi lečimo Rusiju -- govorio je drugi. Mi nismo ravnopravni govorio je treći. „Nepriznati" su došli. Bolesnik je neizlečiv rekoše. Predajte nam bolesnika. Izmenićemo celi organizam. Samo tako može ozdraviti. Ne ! Nipošio! Mi moramo izlečiti našeg i vašeg bolesnika. Za umirenje naše lične savesti i radi opravdanja pred neizbeživim sudom istorije govorio je predsednik jedne republike. „Nepriznati" su otišli neizvevši senzacionalnu operaciju i ne prodavši svojih bogatih laboratorija. Posle još teže komplikacije, opet je sazvana druga jalova konferencija u Haag. Stare zablude. Političari koji živu u dubokoj zabludi da su lekari i da su „volja" naroda, odlučili su napokon umoriti Evropu. Bili su zatečeni u pripremi i predani čovečanskom tribunalu. Evropa je međutim, pomoću radiotelefona bila odmah obaveštena o osnovi svojih hrabrih muževa. Odlučila je da počini samoubistvo, što su joj napokon dozvolili uz uvet, da proguta Sibiriju, Kavkaz i Moskvu.

U histeričkom napadu progutala je samo crvenu tablicu. Nastade živo kolanje krvi koja je svom snagom udarila u mozak. Oči su joj iskočile od napetosti. Službujući lekar priskoči na zapomaganje u pomoć i izvadio crvenu tablicu iz grla. Crvena tablica je prebila lekarevo koleno. Bolesnik je pao u duboku nesvest. Umetno sa mehovima udišu mu vazduh i hrane ga sa ljudskom krvi. Evropa danas žive još kao živi leš: bez maternice, bez srca, bez očiju. Kako da žive bez čoveka i bez ljudi? Duše nije nikada imala. Coveka nije nikada rodila a kamoli da rodi čovečanstvo. Naš bolesnik je neizlečiv! Evropa leži u agoniji. Evropa ima paralizu. Amin!

Ljutica Glinski

AЈA СОФИЈА

Ако баш хоћете Ја верујем губавци Полудео сам без новинског упитника Кривицом хрватског блока и ваздушне републике Мој друг је Урал Моја сестра Авала Диагнозу лудак писао је сам МАЛА ДЕЦА ВИДЕ ПРЕДМЕТЕ БЕЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ВЕЛИКА ДЕЦА ВИДЕ ПЕРСПЕКТИВУ БЕЗ ПРЕДМЕТА А тко види добро Не плаши се друже Пођимо у гору Наш смех је последњи плач Љубиш ли ме Уморамена Буните се Наша буна за ново човечанство.

Љубомир Мицић

Држава и кинофилм

Држава Је тело, које се темељи на национално-економској идеологији. Да се та идеологија укорени, потребно Је у једној ново сачињеној држави што више срестава, да се та идеологија популаризује и прикаже стварно најбољом. На који начин је то најбоље не може се лако тврдити, Али може се рећи, да данашње стање у нашој земљи нипошто није симпатично и да Је тактита људи, који владају и бог зна како добро мисле лоша. То значи: тактика би се морала из темеља променити, а срества сасвим другачија искушати. Познато је кад се људима хоће нешто наметнути, na макар то било и најбоље, они то никако не воле примати на присилан начин. Код нас има толико тога што би се морало нашим масама на сасвим неприметан начин утувити у главу, а да оне то нити не осете. Најмање се осећа та тенденција у кинематографу, И наш који сретан државник морао би викнути: Браво ? Хеурека ! Кино ! Ми имамо толико националистичких трзавица, које су толико смешне, да из смешности прелазе у неку сентиненталну трагику. Управо прекрасан садржај за филм. Кад би се отступило од неких мањих вредних срестава културе која стоје далеко веће своте, него би стајао каков пропагандистички филм, онда би се могло констатовати, што данас значи један добро комбинован тендециозан филм.

Зато би требала наша држава, да се за ствар поближе заинтересује, те да покуша основати једну Државну Творницу Филмова, са којом би још могла заслужити новаца. Такова творница могла би продуцирати само оне филмове, који би садржавали државотворне идеје етичке мисли, које би и нехотице могле занети у естетској и сликовитој форми стотине и стотине тисућа наших југославенских и антијугославенских гледалаца у стотинама кинематографа, У вези с тиме могла би држава да сагради по један Државни Кино у свим већим градовима Југославије као на пр. у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, Сплиту, Суботици и т. д. Ти кинематографи имали би само једну културну сврху, коју би се дало варирати на све могуће начине. Таковога или што сличнога не постоји нигде у Европи, а онда би имали једно дело у које би могли упрети прстом и рећи: Гледај Европо Балканци! Такав централни кинематограф могао би носити. и службено име, као на пр.: ДРЖАВНИ КИНОИНСТИТУТ У државном киноинституту и државним кинематографима могла би се држати разна предавања о тековинама кинематографије и њезине будућности, могла би се држати предавања за масе университетскик слушача са њима примењеним пројекцијама филмова, које би продуцирале државне творнице. Могла би се одржати предавања за гомиле деце основних школа са њина опет примењеним пројекцијама филмова итд. У томе државном киноинституту могле би гомиле света на један лак и јефтин начин, а покаткада и бесплатно апсорбирати огромни материјал класичке савремене, културе и наобразбе а то све сликовито врло пробављиво. Ја сам уверен, да би се из дана у дан опажао неочекивани напредак у животу необразованих људи. Уверен сам и о томе, да би држава за уложених неколико милијуна динара повукла једну огромну моралну и материјалну корист. Дакако, страх пред издацима ! Четири или пет кинематографа! То коначно не би смели бити луксусни кинематографи, који би стајали велики капитал, него врло једноставно грађене акустичне зграде у које би могло стати мноштво гледалаца. Па онда Државна Творница Филмова. Та творница би морала окупити око себе најспособнији технички и уметнички материјал, те израђивати филмове сваке врсте: Националне, економске, уметничке, природне географске снимке, медицинско здравствене, кино-журналфилмове и т. д. Тако не би било готово ниједнога човека у нашој земљи, који не би познавао све карактеристике своје домовине, Не би било уопште човека, који не би ту и тамо пронашао нешто што би њему као човеку користило. Људе из великих даљина зближавало би се, а људе необразоване могло би се поучити о најкомпликованијим стварима културе људскога духа. Много се чини чудно, али је ипак истинито, да данас има једна велика већина људи, који су препуштени самима себи. Што може такав један човек учинити ? Или починити стотину глупости на дан или упитати попа за савет. А кад га није разумео, да почини зло дело, те да се на крају исповеди. Јер богами наш сељак, па ни обични грађанин ме he узети Рабиндраната Тагоре или Ајнштајн, па се задубити у њихову филозофију и назор о свету, него ће после напорног рада ући у биртију, напити се, потући се и отићи кући злостављати своју жену. Њему не помаже никакова индијска филозофија, а на Христоса је посве заборавио, јер је коначно уверен, да је Христос једнак Христосу, не би било овакове неподносиве данашњице. Али кад би га нетко одвео у кино, да за 1 или 2 динара види неколико шаљивих или „озбиљних" слика, којима би га се довело до нечега, о чему би он мислио и под јаким упливом подлегнуо доброј етичкој и социалној тенденцији филма. Дакле, нипошто кинофилм није за државу нешто инфериорнога, него напротив једна врло јака база, на којој би држава могла починити чудеса уз добру вољу и спрему људи, који би целу институцију имали у својим рукама. За Југославију филм је Колумбово jaje!

В. ПОЉАНСКИ

Држимо, да код нас о кинематографу није досада стварнијега ништа написано. Ради замашности, ми преносимо горњи чланак са малим променама г. В. Пољанскога из његове филмске ревије „Кинофон", који је први пут објављен у априлу о. г. —-Уредништво.

40 dana u pustinji

Iz zemlje gde uspevaju najtvrđe tikve. Nemačka, ne imavši čovečje duše, stvorila je ogromnu čežnju za dušom. Legende i bajke o duši ispunile su veliki komad života ove industrijalne Sahare. Nemogavši dati čoveka stvorila je mašinu. Sav nemački ekspresionizam od svoga početka pa do kulminacije samo je čežnja za dušom za oduhovljenjem. (Ako nigde, ali ovde je na mestu da se kaže: čezne se uvek za onim čega se nema!) Zaista vam kažem: Nemci nemaju duše. 1 baš zato Mlada Nemačka pokušala je da stvori jednu umetnu dušu, da je udahne svojim delima i svojim težnjama. Ekspresionizam je velika zabluda! O tome smo se uverili tek na njegovom vrelu. (Ja to lojalno priznajem, iako sam još 1919. bio njegov prvi propagator u Jugoslaviji, tražeći u Zagrebu ekspresionističku scenu.) Ja sam ga uzimao ozbiljnije i drugačije nego on to stvarno zaslužuje. Ekspresionizam ima najmanje veze sa onom zemljom čiji bi on trebao da bude izraz. „Apstraktna umetnost“ u Nemačkoj hiljadu puta je zabluda. Ne mogu da se načudim, kako to da Nemačka, u svom najbitnijem mašinskom organizmu nije dala umetnosti svoj najjači akcenat: mašinizam. Nemačka je bezuvetno trebala dati mašinsku umetnost. Ah nemačka umetnost!* Razočaranja, koja je doživeo jedan Balkanac i zenitista ogromna su. Ta zemlja najmanje zaslužuje opravdanje svoje monarhijske i napokon republikanske (!) himne „Deutschland über alles“ (Spevana na Helgolandu od nekog Hoffmann von Fallerslebena i prodana jednom nakladniku u Hamburg za 4 dukata, Nesretnik !) Nemačka po svojoj stvaralačkoj snazi (izuzev industriju i mašine) neosporno je zemlja netalentovanih ljudi, zemlja drugoga a možda i trećega reda. Njihova knjiška produktivnost nije merilo njihove unutrašnje vrednosti, jer njihove knjige vrlo retko su i njihov život. Njihov život je neelastičan, njihova misao ograničena ne pruža mogućnosti širokih koncepcija. Ako se s pravom može za nas reći, da smo nedisciplinovani i sirovi, za Nemce se onda mora reći, da im je disciplinovanost isisala moždane i protoplazmu, isisala poslednju kap sokova koji su potrebni za rađanje 5 stvaranje novoga života. Jao: za svaki nemački embrio unapred je spremljen kalup, u kome se može razviti samo toliko, koliko je određeno i dopušteno. Nitko se nije začudio koliko ja, zašto su u Berlinu gotovo sve kuće u jednoj te istoj visini a retko koja viša od 3 - 4 sprata. Ta Vilim II. naredio je, da nijedna kuća ne sme biti viša od njegovog dvora. Da, ta Vilimova Nemačka u kojoj nikada nije bilo slobodnih ljudi žive još i danas pod zaštitom Republike. Jedini nemački radnik oseća slobodu, a nemački pesnici još dugo će pevati i čeznuti slobodu. Jedini radnik priznaje, da je sreća za njih i celu Evropu što je Nemačka izgubila rat. Nitko više! Nitko! Nije li paradoksno i tragično, da mladi dramatičar Ernst Toller, koji je uapšen na barikadama za vreme revolucije (suđen 5 g. tamnice) još i danas čami u tamnici pod režimom za koga se borio. Za njega, među činovima u „Grosses Schauspielhausu“ (Pregradnja Pelciga)„ koje je davalo njegovu dramu „,Маschinenstürmer" za redom 40 —50 puta pred punom kućom, uzalud hiljade grla viče: „Freiheit für Toller!“ Ne pomaže! To je Nemačka. Pesnik na barikadama borio se za njenu slobodu. Ta ista Nemačka neda mu slobode, iako je pripadnik one stranke kojoj pripada i predsednik Republike Ebert. On ne sme čak da čita ni kritike o svojim dramama, (G. Herman Wendel kao socijalista, više bi koristio da slomi svoje рего za slobodu Tollera i onih drugih, nego što Nemačku „ispravno‟ informira o nekoj nepoznatoj zemlji „Sudslawien!“) Ta ista zemlja otkriva svoju golotinju, kad vidite plakate „Pomozite gladnim Nemcima u Rusiji". Osloboditi Nemačku od neizlečive bolesti „vilimizma" značilo bi preporoditi i osloboditi 60 milijuna ljudi. Jedva toliko dana dostaje, da se izvrši takovo delo.

*Sintetično o svim pojedinostima umetnosti Nemaca, Francuza, Rusa idr. biće govora u narednim brojevima časopisa „Zenit"

I Citajte od Lj.. Micića „Stotinu vam Bogova" !