Зенит

Drugo: cinjenica je danas je poezija od najmanjeg delovanja i njezin uticaj u svetu sveden je na uticaj prosjackih molebstvija. (Čak su je i politički déniagozi sasvim nadmasili!) Nov tip dobro plaéenog literarnog novinara. koji je neodgovorni legalni sluga i lakaj svakoga koji ga dobro plaça, nirzi pesnika i pljuje u njegovu duSu za dinare i dolare. Istina je, ni pesnik nije nepogrešiv svetae, od koga smo najviše očekivali u vremeuu posleratnih godina ali sa razočaranjern najmanje docekali. Ulogu koju su mu odredili fanatici u poratnom drustvu ni naš pesnik nije duboko svatio ni duboko osetio. Za to sc traži fanatizam vere i sarnopregorni heroizam srca, duše i inotornih živaca. Retki pesnici su fanatici! Sve je poslednjih godina naglo tonulo i sve jos naglije tone. Valja se u blatu lakomosti, a pesnik duboko ponižen i duboko uvređen guši se pregažen bez obzira na njegovu du su koja narice stihove ili ih veže u sonete ili ditirambe, snevajuéi o njezinoj plavoj ili crnoj kosi, o njezinim vatrenim ili ciganskim ocima. Zar ne divnoga li anahronizma u vreme ogromnih pokreta i revolucija (rusku revoluciju ipak su pripremili pesnici!) Divnoga li anahronizma u vreme sukoba ustalasanih goniila. do cijih bubnjiéa nikako ne dopim nekad dirljive reci; draga, ja umirem bez tebe. Divnoga li anahronizma kovati suze u stihove, kad ima samo grčeva u doba orijaskih uspona i masina, koje smrviše ruže i vitke pcteljke crvenih krinova u vrtovima naše mladosti i detinjstva. Divnoga li anahronizma kraj aeroplana i elektricnih pušaka, kraj Teslinog električnog oka i štamparskih rotacija kad pesnik nosi i peva hrizanteme, koje zaleva rosom draginih suza, kad peva o svojoj gordosti, o lepoti i belini sitnih prstiéa, a za sve drugo slep je oëajno slep. On ne vidi da mu je duša velika pljuvačnica puna zaražene T.B.C. pljuvacke. On ne vidi da mu je u benzin-motoru Hp 270 utopljeno srce po nepoznatom debelomasnom kajisaru, odnosno po uglednom članu novo-buržujske aristokratske lože br. 606. Elegantno i nasmesljivo ! On se nikako ne osvestava pred golom istinom, da je burza u Cirihu sudbonosnija za život milijuna od sviju pesama sto se znojem salevaju na vascelom globusu. A zasto je taj pesnik tako ocajno slep? Zasto je burza pobedila poeziju sviju v remena ? To niko ne pita. Gde je taj pesnik čije pesme odlučuju sudbinom bar devetorice u svetu? Uprite prstom! to bi možda bio jedini genije za jedinih devetoricu Ijudi. Tu su uzroci gornjih posledica. Celokupna poezija savremenih pesnika nije vitalna ni toliko, koliko jedna burza u svetu, pa kako da takova poezija prétendu je na život u budbuénosti kraj tolikih oživotvorenih gigantskih utopija. Svi smo doživeli ljidi se ne menjaju pesmama nego parama! Pokusajmo pretvoriti moé pesme ili u dolare ili u aéroplane ili u radium. Imali smo evo toliko snage, da istinu kažemo najpre sebi a onda i vama. Mi iraamo snage, da spoznamo i snašamo svu gorčinu čovekove gole istine, pa za to prezreni, (pošto smo vas najpre rai prezreli!) preskakujemo od vas postavl jene barikade i tražimo nove puteve: za nas i za vas! Treée: zenitisti u svojoj novoj zenitistickoj poeziji, noseéi sobom Instinkt novog vremena, kao balkanski nepatvoreni proizvod, nasli su se osaraljeni i izolovani na novim putevima. Zašto? Razumljivo za to, što vladajuée drustvo uvek mrzi one Ijude, koji nose sobom jake, ciste i nove instinkte. To staro drustvo sasvim dobro predoseéa, da novi pesnici nose pored svoje anarhije i révolté i nove vrednosti, pred kojima nesumnjivo moraju ustuknuti mnoge njihove »klasične« tekovine. Njihova najjača odbrana, njihovi pesnici i njihova zlorabljena štampa, kao i izraz njihove mondene civilizacije utrapili su miomirisnu poeziju u svilene carape i pod eroticke salonske jastuciée, kao zimski krumpir da ne promrzne. Takovu poeziju i celokupnu umetnost, da je uzmognu društveno ocuvati, oktroisali su je zakonom autoritativnosti. Posvetiše je svetim sampanjcem mnogobrojni grobari t. zv.

naučnici, pošto su joj prethodno ua krštenju dali jedino spasavajuće ime Estetika-fiuid. Ne samo što su mondeni gardisti poeziju neizrecivo prezreli i ne samo što su je doveli do potpimog anahronizma i negativnosti, pa oak do detinjarije i seksualnog goiicanja oui su je doveli u stanje pokoja t. j. potpune i neoporecive suvišnosti, naročito simbolizmom koji je usko vezan praznim frazcrstvom, a svojstven »blaženi siromašni duhom«. Savremena poezija u najvećem delu, na celom globusu, suvišna je igrarija manikiranih pikanterija i pedikiranih perverznosti. Tko sve danas ne piše stihove i ne trpa se u red pesnika? Tko mari danas za anemičke složene rime kog zaljubljenog profesorčića iii pubertetnog đaka filozosije ? Koga sve ne nazivlju pesnikom štaviše velikim i genialnim pesnikom ? Svakako, genialnost je najjeftinija, iako danas, nijc retkost biti geuialan! Što su »nize od koralja« preraa sakama crnačkog boksera Batling Sikia, koji na mestu uzbuđuje hiljade, a pomoću filma milijune stvorova. Što mogu pesme, kad su jače nogometne lopte, što skaču s noge na noge, a u stanju su da izazovu i građanske ratove Pored svega ovoga pesnici su (sa vrlo retkim iznimkama) neaktivni i u savremenom životu posve suvišni. Njihov društveni položaj, kao i svakog ostalog pisca kod nas, tamo je negde iza pometača ulica ili još gori. Mi smo se u svojoj naivnosti mnogo čemu nadali od provikane demokratije. Ali što se dogodilo? Dogodilo se, da su na pr. zenitisti u našoj sredini pored svoga svekulturnog rada smešteni negde u skali gradana iza provalnika. Svaki burzovni mešetar ili advokatié sa svojim klasičnim repićem spreda gospodin Dr., usuđuje se i oseća neko više građansko pravo, da nam se izazovno i prezirno podsmeliuje ili bira nacin kako da bude prema nama naročito neučtiv. Jedni se mašaju nedopuštenih sredstava iz razloga_ pomanjkanja odgoja i kulture a drugi još gori, raašaju se podlih i necasnih sredstava denuncijacije policajnirn vlastiina na temelju izmišljenih inkrimiteta. Ja znam jednog hrvatskog pesnika koji se bavi dvostrukom denuncijacijom, da ne kažem tajnom policajnom službom, a vise njih koji živu od svoje moraine pokvarenosti i Intrige. Otkuda inaee sve one paklene podvale protiv »Zenita« i Cak javljaju i novinske »poslednje vesti« iz Beograda, sa najglupljim komentarima, povodom kojih bi navodno lično ja imao doći u pritvor, »radi nerazuljivog pisanja i komunizma« iako član 16. Vidovdanskog Ustava kaže jasno : »N au k a i umetnost slobodne su i uživaju zaštitu i potporu države.« Tako novi pesnik, ne može ni toliko u današnjem drustvu, da se ogradi protiv parazita, mešetara, denuncijanata, a da i ne govorim o какоvој potpori i zaštiti države. Ali, ako sa in ja kao zenitista u ovoj zemlji poslednji građanin, onda je i ona za mene poslednja zemlja. Onda ija mogu slobodno da kažem nemam otadžbine ! Evo i zato je nemoguće, da novi pesnik bude sentimentalni dušoseča ili srcerezac u takovom društvu, koje perverzno dopušta idiotske ispade protiv slobode čoveka-pesnika. A verujem, ne ce dugo potrajati, kada će svi u ime »svoje« kulture ispisivati i_ naša imena na velike zastave. Cetvrto: veliki pesnici, danas uopšte ne postoje. Veliki pesnici postoje fiktivno, pošto su još neotkrivena Amerika. Veliki pesnici moraju biti pronalazaci a nova poezija bezuvetno pronalazačka i uvek u svom vremenu aktivna. Prosta je obmana i velika latinska laž, da »u vreme rata éute muze«. Svi razlozi govore protiv i svi prirneri govore u prilog: visoko nad zagusljivu atmosferu za novo pronalaženje ! Mi zenitisti muški smo počeli, ovaj put na Balkanu, najpre uzevši u obzir neumoljivu umetnicku cinjenicu i novu istinu: film je prejasio i unistio umetnost, ko ja je bila beskrajna dosada —— nirvana i prva sestra užiyanja. Film je svojom mladoséu i intenzivnim osvajanjem gomile, unistio sladostrasnu poeziju trubadurskih Romea. I desto se podseéam na »laternu magicu«, mog jedinog druga i prijatelja iz detinjstva.