Зенит

PUT DO JEDNE SPOZNAJE

Vekovi su morali proci, da se od jednog sasvim iluzcrnog ili eminentno naučnog zenita, dode do našeg pojma o zenitu, koji ima jedno duboko, i to najviše značenje. Za naučnika je zenit čista matematika. Zenit švih dosadanjih pesnika i celog starog čovečanstva je prazno koketovanje sa mesecom sa nečim nedokučivim ili najbanalnijim. Zenit zenitista ima da znáči světlu věru, nepokolebivu spoznaju i uverenje. On obeležava siguran put u su tra, bez skretnica. Mili moji piliči ! Pokušaču da pokidam sve zapreke koje me od vas dele, da oslobodim svoju glavu oreole ludaka (ali samo za jedan minut!), da předem preko svega što me ispunjava revoltom protiv vas i sebe i svega. . Nastojaču, da budem tih i miran, savršeno umiljat, sa rečima koje kod drugoga ne bude mržnju i odvratnost, ili strah před ludosti. Inspiracija je bila vrlo nežna. Sta vise možda čak i sentimentalna. Mesec svetao i pun „na nebu“, voda je tiho šuměla oko broda, a negde sa obale dopirala je pesma devojke što je piovila u čamcu. I lipe su mirisale, Eto, takve su .čisté“ inspiracije! Bio sam oduševljen metakosmosom, ženom i lepotom zemlje! Možda ču, ovako zbližen s onima koje ne volem, biti manje pakostan ali nipošto okrutan. Istina, doživeo sam i danas i juče koj šta, imao sam i drugih. pobuda. Najživlje se sečam; dnevno stotine prolaze pored mene prljavi i pocepani. Raširenih nozdrva srkao sam mirise blata, smrada, znoja i parfema. Svi mirisi udruženi, raznovrsne jakosti i nejednako mešani, budili su u meni neuravnotežene želje: da milujem i celivam, da rušim bez milosrda, da uživam u rasporenim trbušinama. Jezovit je govor mirisa, što ga pružaju Ijudi, prolazeči hitno ili uspořeno za nejednakim ciljevima. Ali i to třeba da se zabraní u interesu našega zbliženja. Sedeo sam zavučen i poguren. Lutao sam bezglavo i léno i ludo. Neka praiskonska mòra (to nije samo prazna reč!) napala me divlje u mozgu, u srcu, u svim mojim udovima. Da li je to zbog nečije kletve? Ili od lenosti ili zbog očajanja ili zbog nečije Ijubavi? Možda třeba da se prokune čovekova i božja krv da se prokunu grčevi dedova i majka u porodaju, da se prokune svoja sopstvena glava, zato, što je zalutala u lavirinte bez ijednog izlaza? Ooooh! Boli praznina, praznina svega oko mene. Nego, crkni čoveče ! Ne mogu da podnesem pražne radosti. Pokopao sam več odavna sve pražne veličině. Svi dostojnicì od pape i patrijarha do devojčice nevinih očiju, pokopani su za mene. Stojím tup i živ u mrtvome světu. Čovek otupljuje ako odviše gleda. Ipak třeba pokušati! Pokloniti se? Pokoriti? Pipati golo meso, stegnuti stomak kad je pun i kad je prazan. Familija, otadžbina, skupština, vera ! Kako je to zanosno. Imati dobrog dušobrižnika, milosrdnog kralja, uplivnoga tatù ili otmenog dědu, biti sin jed ne smele nacije. Málo černo se milovati, pa opět málo tuči. Ali i danas i sutra i uvek naša svést biče duboko zauzeta mnogim intimním svetinjama. Oh, sačuvati belinu svojih ruku ! Bezbroj puta je milije uprljano parče moga oděla nego prividna čistota, i lažni zanos gomile. Šta da se radi ? Qja je krivica što sam dojen i mlekom i krvlju, i da me пека stara snaga neumorno brani od kulturně infekcije. Teško mi je, što ne mogu da raskidam sebe ili vas. U světu nemá praznih puteva! Uopšte nemá jednoga puta. Najpre třeba da se oseti potřeba za putem ka zenitu, a zatim da sledi zasičenost od svega onoga što postoji u svojoj nepokretno] formi. Evo puta prema zenitu! Najpre trebalo je biti lutalo i beskučnik u familiji duha. Onda dolazi postepeno dizanje vertikálním smerom, ali ne prema jednom apstraktnom i mrtvo-matematskom zenitu. U zenitu zenitista živi duh novog čovečanstva, duh naše nove budučnosti. To je snaga koja pokreče i koja privlači. I nije me briga što je opšti duh savremenog čovečanstva