Зенит

Потребно je да човек буде напет не разапет између зенита и земље. Ми морамо бити напети (не разапети! пазите на те разлике!) између два магнетска центра један je земља, за нашу материјалност; други je зенит за нашу душевност. Ми путујемо према зениту, не губећи контакта са земљом. Ми од зенита црпимо свежину и добре плодове за нашу земљу. Земаљски магнетизам чини да волемо земљу. Магнетизам зенита врши препород на нама, не да нам да посрнемо, да се људско ходање по земљи не прометне у клечање. Магнетизам зенита je регулатор земаљске теже. Засићеност од свега о нога што постоји у својој непокретној форма je прво што ствара потребу за путем ка зениту. Лако je било, док сам волео Карла Maja. Лако je било, док сам сате проводио крај атласа, згурен над картом Америке, Централне Африке или Атланског Океана, замишљајући нечувене пустоловине, проживљавајући недоживљене догађаје. Није могло дуго да остане на томе. Нисам допустио ни да ме дуго понесе вртлог средине, у којој живимо. Био сам незадовољан. Био сам засићен, и скоро загушен. Спремао сам бегство али куда? Заиста, ja не знам, што je гонило малог маринца, у црном маринском оделу, са великим, позлаћеним словима на капи: „Кр. Поморска Академија“, да заједно са „Винетуом“ Карла Maja купује „Зенит“ Љубомира Мицића? Природно, ja „Зенит“ нисам разумевао! И не знам, чиме je привлачио: магиком свога имена, или сам био хипнотисан насловном страницом? Тек ja сам „Зенит“ куповао, и пазио брижљиво да се по свескама не купи прашина. Ипак доцније, ja сам „разумео“! Ja сам „разумевао“, да je „Зенит“ „жариште конфузије“, а зенитизам „глупост“ и „лудост“. Волео сам да читам „Зенит“ у друштву госпођица. Било je много весела. Колико искреног смеха, колико искреног гнева! Коментаришући „Зенит“, тражећи супротности и апсурде у њему, ja сам улазио у бео хлебац зенитизма. Спознаја je ишла овим током: зенитизам je глупост; зенитизам није тако луд, као што мени изгледа; тиме што ja нешто не разумем, није још одређена вредност ствари; потребно je допустити, да зенитисти знају што хоће, и узети цео покрет озбиљно. Морам настојати да схватим само тако може се доћи до резултата, који ће бити или повољан или неповољан, али биће озбиљан! Многим стомацима незгодан je прелаз са немачке кујне на италијанску, или обрнуто. Уверите се лично, колико je то тешко, па ћете онда лакше разумети, како тешко мора бити привикнути се, да кренете другим путем од онога, којим човечанство столећима каса!

année VI ZENIT _ numéro 38