Зора

БЛЋУШКЛ

149

XII. г Ја тада почнем с висине. Хватајућ' густе витине, Од плоче пдочу газити, К потоку с страхом сзазпти. Камен је каткад нога ронижа, Бразда се дима за њим ројида, Он је са хуком падао II вал га љути гутао, А ја над бездном стајао ... Ади је младост свемотња. Те самрт не беше страхотна! Чпм сам се с крша скинуо, Хлад ме је воде стигнуо И ја сам жудно с камена Пио јој вала студена. Докле тек корак лагани Па гласак чу се слађани.. .

Ненадим страхом обузет Ја се у жбуња сакрих сплет, Па онда бадих страшив глед II жудно стадох слушати: Све ближе поче тупкати II тек од једном и у час, Одјекну јасан мио глас, Глас Ђурђијанке млађане, Простоте пунан слађане Глас живи, слатки, слободни К'о да је само, дивотни, Имена елатка носио Њих еамосама зборио! Песма је пуна простоте, Али је сво.је красоте Души ми тако заждила. Да кад год нема кандила, А сумрак само започне Дух ми је певат' отпочне.

НАСТАВИЋЕ СЕ.

БАЋУШЕ А од Јосифа Холечека

Прошло је од то доба две године, како се Тимофеј Дмитријевић, професор на универзитету Ка-занском, млади и учени историк, вратио са „Командировке" из заиадних земаља е.тавенскпх. „Командировка" боље него п шта деспотизам Русије карактерише. — Јееи ли командован, да се годпну или две задржпш у иноземству — разуме се важним учешш надогом, добијеш своју плату, к томе ти даду неколико стотина на пут — а ти мислиш нећеш бити тако глуп, да се тога не примиш. — То је код Руса „Комаидировка". Верне жене руске имају тај обичај да своје мужеве свуда прате, у срећп п несрећи, па ма то и у прогонство у Сибпр било. Том слично је и Вјера Ивановна пошла са Тимофејем Дмптрпјевићем на „Командировку". У Прагу смо се састали и спријатељпли. Кад еам се свратио у Казан, Тимофеј Дмитријевпћ се већ бпо вратпо са Командировке.

Радо се сећам младог научењака с руменим ведрим лицем, проседом бујном косом, с' плавим изразптпм очима. Исто тако радо се сећам и Вјере Ивановне, беше то њежно плаво створење, с танкпм носићем, малпм леиим ус-тима и витким стасом. Тимофеј Дмитрпјевић је веома вредан раденпк; штудија му је најмплија забава. Вјера Ивановна како примети, да јој се муж бави важним мпслима, повуче се ко маче какво у кут канабета, лице јој се уозбиљи, а очи нестрпељиво почивају на Тимофеју Дмптрпјевићу пазећи оћел се већ једном окренути, Окрене ли се, рећн ће очима пунпм љубавп, жалосно: „Вјерице!" Вјера Ивановна пљесне рукама. и внче радосно: „Мпта, Мићенка!" потрчи Тимофеју, легне му у наручје, упре у њега свој ноглед и у том блаженож тренутку изостави свој уобичајенп осмејак, уозбиљи се као што се прилпчи у тако важном акту.