Зора

ИЗ МОЈИХ УСПОМЕНА

155

ритн: вјерујем у будућност Словенства, а овамо не осећати љубави спрам Словена. То је исто тако, ко кад би ко веровао: да ће брда преноУ Новоме Саду, 12. Априла 1896.

сити љубав једно другом, и да ће међу њима завладати опћа братска љубав. Амин," „Вечера је готова," пријави Дуна. Иревела Даринка Калићева.

ИЗ МОЈИХ УСПОМЕНА.

КАКО САМ ГТОСТАО

• ПИСАТЕЉЕ^и

Јадна ти је и то младост без идејала. Ја је управо не могу ни замислити. Али доба, у коме ја проведох своју младост, беше само по себи препуно пдејала — не само за младост, него за цео наш овострани народ. Тек што стадох на младићске ноге, састаде се у Карловцима онај знаменити благовештенски сабор од 1861. године. Боже мој, какав то беше жпвот тада. Све се некако преобразило. Срце у омладине набрекло од силна одушевљења. Старци се чисто подмладише. На свачјем лицу трептала је лепа нада на сигурну светлију народну будућноет. Није се тада ни нитало: хоће ли опет ускрснути српска војводина. Сиорно питање беше једипо то: -ко ће постати српским војводом, Пера Чорнојевпћ, или Ђорђе Стратимпровић. Али та општа узаврелост родољубивих осећаја морала је дати видљива израза и на самом оделу. „Швапски" капути и плендре једва да се могоше видети на коме Србину. А о цилиндеру нп помислити. Бог зна како би прошао и цилиндер и глава у њему. На против свуда се је отварало шаренило лепих душанака, лазарица, сурака, калпака, Југовићских шешира и т. д. А то је у свију још већма загревало и онако узбуркане осјећаје. Као сада да гледам покојнога Емила Чакру. На плећима му до земље дуги огртач — сушта опаклија, али од беле фине чоје са богатим шарама од црвених и плавих комадића. На глави виеока, шиљаста, и као снег бела шубара, ноге у топанцима,

а у руци до зуба висока буџа. Прави српски пастир у фином мундиру. Абердар беше опет жива слика ускрслог косовског јунака, са самур-калпаком и мачем о бедрицама. Па и остали наши виђени мужевп имадоше на себн листом сви народно одело, — бар без душанке не беше ни једног. У то доба п на Балкану се некако силно запрашило. Херцеговачки устанак подиже и Црну Гору на јуначке ноге. Турци почеше бомбардовати Бееград. Денертирање Срба војника с ове стране учеста. Одлазише у Београд да се нађу браћи на невољи. Лука Вукаловић, кнез Никола, војвода Мирко, Омер-паша, кнез Михајло, — та су пмена пунила тада уста и срце свакага Србина, почев од детета, које проговора, па све до кукуљава старца и баке. Знам п данас ону липу у Николајевској новосадској порти, где смо као ђаци, опружени но трави, читали у „ Сртском Дневнику " вести са разбојишта. Каква чуда нпје наша младићка машта очекивала са крвавог бојишта ! Не нотраја дуго, па се састаде и срп. уједињена омладина на првој својој скупштини, у Новом Саду. Згрнуше се наши најугледнијп мужеви из свију крајева, где Срби живе. Господе, милостивих госпођа и гослођица нестаде, као да су ветром разнесени. Одасвуд се чули поздрави: Здраво брате, пријатељу, сестро, селе и т. д. Овако међусобно здрављање и оних, који се прве пут у животу састадоше, распредало је у целини неку чврсту и врло драгу везу, која је спајало све у братство и при-