Зора

СРЦЕ НА МЕРИ

133

жена!... Нека свака роди по сина па ето их као плеве! . . . Кад већ бпјем онда да ми је да бијем какве паше. везвре, плп бар бегове. Ту се човек ма.то и оашлучи, није бадава руке магањио. А овако . . . ншпта! Преврнуо сам неки дан њих десет. па ха! . . II закачи ноктом за зуб. — Ти би све хтео ашлука! — рече Латковић. — Ја шта ти тражиш. Клемпо?... Он сав срећан што је набио ону турску главу на нож!. . . — За то сам и отишао у гору!... Сад ми је тако право погинутп као попитп гутљај ракпје!. . . Бар сам му се осветио ! . .. Станко прпђе дружини. — Нека се набави које јагње. Сутра су Петрове покладе — рече он. — Впдиш. а ја п заборвпо — рече Заврзан. Па се диже и оде с Јованом и с Јовицом да потраже јагањаца .... Петрове покладе падоше у недељу 27. маја 1806. г. Дан је био леп, топал; ветрић је ћарлијао . . . Хајдуци се забавилп око пецива. На један пут бану Дева. Станко је седео на једној клади и разговарао с Ногићем. Чим смотри Деву, он скочи: — Беш мене тражпш ?,.. упита. — Тебе — рече Дева и осмену се — Је ли што добро! .. . Дева му нешто прошапта. Њему сенуше очп. — Ногићу! — Чујем, харамбашо. — Ја одох и одмах ћу се вратити. Ако не бих стигао кад јагањце иставите, ви ручајте. Мени оставпте мало, колико да се презалогајим. — А куда ћеш, арамбашо? — Послом. — Да пођемо још који?

— Не треба! Овај ћу посао ја сам свршптп! . .. С Богом! — С Богом пошао! Узе шару, журно прппаса фишеклију па замаче у луг. Срце је лупало бурно, нагло; чисто га је напред погуркивало, Осећао је крила под ногама: летео је није ишао. — Ама, да ли мп је Бог још и ово досудио!... Ја сам већ полудео од радости! II журио је што је више могао. — На његовој ћу га ливади наћи рече Дева. Тамо је. Одмара коња; хоће да му накосп мало траве, па да иде право к Шапцу да опет Турке доведе. Ево ти се кунем, Лазаре! Ако те моје око данас види не ћеш впше видети Турчина! . . . II што се ближе примицао месту, тим га је впше обузимала нека дрхтавица. Стиже. Смотри Лазара где лицем у свету недељу одбија откосе. Шару обесио о једну крушку, а нож н пиштоље спустио у хлад. Дрхћућп се провуче Станко кроз честу и стиже до крушке. Како стиже он скиде с крушке шару алп му је рука дрхтала. Почека неколико тренутака те се прибра и смири ... Заклоњен деблом крушчијим он премишљаше. Хтео је да Лазар осети сву страхоту смрти и сву тежину његове освете. Пружи пушку — рука му беше мирна. Он онда пзиђе на ливаду и посматраше Лазара како одбија откосе. Гледаше га тако неко време па викну: — Лазаре Миражџићу! Глас се разлеже а дубрава му врати речи његове. Лазар се окрете и ... укочи . . . Сганко му приђе са свим, стаде и погледа му у очп. — Па ... шта ће мо сад? — рече. Лазар онемио. Станку дође нека воља да се нроигра с њим као мачка с мишем.