Зора

188

3 О Р А

ОЦЈЕНЕ И Стари познаници од Јанка М. Веселиновића. Под овим ваједничкш лменом изашло је цигдо у овој годнни нет нових приповедака г. Јанка М. Весединовића. Оне се зову Марта, Дреслава, Слеаи Деда, Биров, Ашиков гроб. И ево укратко њихове садржине. Марта је ирича о једној девојцн која не лаже. и која не да да се лаже. Она је поверовала у љубав једног, као што г. Веселиновић каже. сеоског Кевиља. Љубав је та варљива; Кевиљ се даје од оца наговоритн да другу испроси. У очи прстена, Марта га нредусрета и стаје преда њ с ништољем у руци. Тако јакој вољи неверник се мора да приклони; шта више, она се моментално, и на њега нреноси. Он, дотле тако слаб. добија у један пут толико куражи, па уз пркос оцу узнма ту дјевојку коју је сам изабрао. Иреелава. то је оппс једне литије за време с\ше. Тује још занимљнва силуета неког газда Лака, ,који је добро с влашћу, јер јој доставља, и који изазивље људе да против ње говоре, да би пмао шта досгављати. Прп крају Лако „извлачи добру врљику", итојеутолико заннмљивије у колико показује ненадно пренуће једног дотле страхом утученог света. Слепи Деда. то је песма у прозн о једном слепом старцу коме је Бог узео једног сина^ на другог сина, па најзад и очњи вид. Њему осгаје само још једна унука. Сва се љубав његова на њу једну прикупља, и, завијајући се око ње у тминама свога слепила, он налази у њој унраво свој штап. Најзад, умире и она. и онда лепо је изведено како старац кука над њом од прилике онако. као кад слепац у један пут без штапа остане. Снмвол се тај у осталоме придржава. Као једини спомен на њу, старцу је остао један штан којн је она одељала, и коме он даје сада њено име, Милица. Он се привија уза њ, као што се некада уз њу живу прпвијао, говори с њиме као што је некада с њоме разговарао, тепа му, милује га, — и

ПРИКАВИ најзад то ностаје већ жалосно, како он нрема своме штапу почиње осећати оно што се само према живнм створењпма осећа. Биров, то је један човечуљак једва три стопе висок. кога цело еело зове Маркић, и који се зна шалити као ретко ко. Он нма три сина. Кад 1876-те долази рат. њнх узнмају у војску сву тројицу. У једном од првнх бојева падају сва тројица. У том малом човеку од три стопе, с којим дотле нико није хтео озбиљно говорнтн, настаје услед тога промена. С једном управо библијском озбпљношћу говори он кмету да је смрт његових синова за њега знак да цела његова кућа ваља да се „угаси за отачество". Он се решава да и он иде тамо где се бнје, и где се гпне. Он се јавља Влајковићу, и у сам раздвој прве битке једна од последњпх турских пушака баш њега посред груди погаћа. Ашиков Гроб, то је како сам писац каже, бајка о несрећној љубави једног сеоског Ромеа и једне сеоске Јулпје, који се таман толико воле колико се њпхове породице мрзе. Да би ту љубав осујетио. њен отац поручује једном газди испод Цера да дође де проси његову кћер. У очи ирошевине њнх двоје имају последњп састанак. Он долази нрви. Дан је студен. Око њега грање пуца. Њему се чини, то је она. Грање нуца све јаче. Таман он хоће да је зовне по имену, а преда њ нскаче чонор вукова, Он га разбнја. Долази и други, он разбија п њега, али кад наилази трећи, он више нема снаге да одолева. Девојка, која за тим долази, има да види само једно коло крви, н по њему где плива његову руку: остало је све растргнуто. Она нада на ту руку, облива је сузама, осећа међутим како је рука загрева као да би хтела миловатн и мазнтн, н под тнм пријатним утисцима она и не опажа како је снег почиње засипати. Белег који је ударен на месту њихове смрти зове се Ашнков гроб. Као обично код Г. Веселнновића, све се те прнче дешавају на селу. Ипак, ако се изузме Преслава, где се бар један народни обичај