Зора

ИЗ РУСКЕ ЛИРИКЕ

291

Р о м а н ц а (А. С. Пушкин)

■вдје Инезила, ^ Стојим под окном ! 'ј 4 Загрљена Севиља Мраком и сном! Пун, љубави, сласги, Увјен плаштом својим, С гитаром и мачем Под прозором сгојим!

1пеЗ|Па I

I ат ћеге (Ваггу СогплаИ).

Спаваш ли? Гитар Нек те из сна буди ! Прене ли се отац Мач нека му суди ! И свилена крила. Са окана скини... Ти окл'јеваш ?,.. Није л' Супарник у тмини ?!...

Овдје, Инезила. Стојпм под окном! Загрљена Севиља Мраком и сном !

(II. А. Н е к р а с о в)

г о азби се љубав..: II хладни разум Одавна ступи ј г сурова ирава, ^ На живот гледам. гледам без вјере.... А крај је свему! Већ сиједи глава.. Одговор знамо! труди док можеш, И самрт чекај није дадека. А ти, о, срце! Што се не мириш

Са судбом својом? На што до в'јека Та туга света? Немоћно све је што љубит знасмо ; Нек у гроб пане и данак сјајни!... Ал ти у души зашто си вјечан Љубави санче, пусти, бескрајни ?... О усни !... Умри !....

V К 0 р (К. М. Г о л и ц и н)

екла си мени све јаде, све, Сву љубав своју, бол и жуд, ј ч А да затајиш сузе те На младу си ми пала груд. Ал' заман све. Ни р'јеч ни глас За утјеху ти не чу тад Судба је сгала измеђ нас И с њоме туга, с њоме јад, Ни р'јеч, ни сузу, не имах млад У јаду том и тузи тој, И стиснув бол, пренесох тад Жестоки тешки пр'јекор твој,