Зора

П А Р А Т 0 С

295

— Да л' вп то мислите за реч „Блуднпца" ? — промрмља трговац, трепћући очпма. — У осталом Господ је благ, он ће опростити... па и из „житија" преподобне Марије Егппћанке види се какву смисао имаде та реч... опростите. Трговац хтеде у своју обрану навестп још који аргуменат. али се, некако, збуни, п само што је рукавом брисао усне. — Гле, како ти то знаш! пљесну рукама отац Григорије. — II јесте, Господ је опростпо, — разумеш ли. опростно?А ти се усуђујеш називати непристојнпм пменом, па још кога ! Твоју рођену кћер ! Не само у свештенпчким, него нп у световнпм снисима не ћеш тако што читати I! опет тп велим, Андреје: не треба мудровати ! Да, да. не треба ту мудровати, братац ! Кад тп је већ Бог дао здрав разум, а ти не знаш свесно да управљаш њиме, онда боље ћуги... — Алп пречасни... опростите... она је бпла глумпца! — Дрхћућп проговори иреп.чашенп Андреј Андрејпћ. — Глумица! Панекаје била не знам што, све се то после смрти треба заборавити, а не још у читуљу писати... — Оно, тако је... одобраваше грговац. Ја бих тебп одредио епитнмију, проговори из дубнне олтара ђакон, гледајућн с прсзрење.м на снебивајуће се лице Андреја Андрејића, — тада, знам, да бп престао мудроваги ! Твоја је кћи била славна глумпца. О њеној смрти п новпне су писале... — Што је све тако ... поче да говорп трговац, — али ја опет оче Григорпје, не заслужујем таке осуде... Ја оно заппсах вас ради ... да знате за кога се молите. У читуљу, знам, пишу разне називе. као : утопљеницу Пелагију, војника Петра, убијенога Павла и т. д. Патако и ја учиних... — Не, нема смисла, Андреје! За сада ће тп Бог опростити, а други пут боље пази. Главно је да не мудрујеш, него

буди ка' п остали свет. А сад, метаниши десет пута, па одлази. — Послушаћу вас, рече трговац, зарадовав се у себп што се ствар један пут свршила, па онда опет некако даде свом лицу пзраз важностп п достојанства. — Десетметанпсања? Него допустите ми, цречеснп, једну молбу... Знате п сами да је она моја кћп, . па сад ма каква да је бпла, све једно је то... па вас лецо молпм, и опростите ми за то, да јој данас. отслужпте нарастос. Допустите да и вас за то замолнм, оче ћаконе. — Е, та ти ваЈ>»а! -рече отац Грпгорије, свлачећп одежд^ — Та тп је хвале вредна! Хоћемо одслужнћемо, с драге воље... Сад ће.мо мп изићи, причекај мало. Андреј се Андрејић смерно удаљи испред олгара, иа онда некако свечано и тужно стаде на сред цркв^. Црквењак Матвеј ставп пспред њега- сто са кољпвом, а за мало отпоче парастос. У цркви овлада тишина. Само што се чује металан. звук кадионице и иојања... Покрај Андреја Андрејића стајаше црквен>ак Магцеј, примаља Макарјевна п њен спнчпћ, сухорукп Мићка. Више никога нема. Ђак појаше јако, својнм непрпјатни.м басом, али напев п речи беху тако. тужнп, да је грговца, мало ио мало почело да оставља достојанство п да га обузима туга. Он се еећаше овога часа своје Маше... Сећа се, како се је она роднла онда тек, док је он још био лакај у неке овдашње господе. Као лакај он н не опажаше, како је с дана на дан расла његова ћерчпца. Тај дугп перпод времена, са које се је од ње развило г рациозно п лепо створење, ирошао је за њ неопажено. Васпитала се, као и сва слпчна деца, међу господском децом. У господе је научила читати, ппсати, нграти, а он се није у њено васпитање пачао. Само кад је по некад пшао с њомеу шуму или тако што онда би се сетпо да је она његова кћп,