Зора

— 329 —

он се и тако моли за све нас. О... о... па твој отац свештеник! Вндјела сам то одмах на твоме држању. Тако мирна младића нпје могао одгојити прећерани фишкал. Сједп ми, спнко, па причекај да донесем што за јело. Знам, да си изгладнио. — Хвала ти, бако, у име мога доорога оца, којп се за ме толпко брлне. О, да он знаде, не бп могао наћи ријечн, којим би ти захваљивао. Сретен нпје хтио, да други људи знадз г његове болове. II ако је код куће трпио, нпје износио на јавност. Волиосе показпвати сам себи неискреннм, него да га људи зову незахвалним према родптељима. Људи обично површно суде. Они не испитују и не залазе до дна сваке стварп. Не знаш цпјенитп родитеље, казали би, не осврћући се на оно, што је претрпио. Сретен се умирио, гдје је нашао тако добру душу, која ће му можда битп п мјесто матере. Тога дана није ни полазио на поље. Пресједио је цијело послије подне у својој соби, идеалишући, како ће моћи лијепо у миру учити. Већ се и ухватио мрак. Xпадни јесен.п вјетрић дуваше на пољу и љуљаше голо грање дрвећа испод прозора његове собе. Небо се осуло звијездама. У овом остављеном сокаку не бијаше чути људских гласова. С противне стране од бапгге доппраше с неког прозора свјетло. То бијаше једпнп знак живота. Само бп се кад када показао на томе ссвијетљеноме прозору неки -прозрачан лик, алп би га нагло нестало. Среген је то опазпо, ако п нпје посвећивао толико пажње. — Идеалним душама доста је, кад имају душевнога мира. У том часу као да заборављају земаљске п тјелесне стварп. То је онај исти моменат, којп је заједннчки свима људпма, п опет га пма толико врстп, колпко п људи. Свп људи исказују своје одушевљење, било пјевањем, пграњем, или чим другим; али како, п шта мисле у томе

одушевљењу, разлика је велика. Идеалне душе, кад постпгну душевнп мир, веселе се, пјевају свирају на којп инструменат, али сасвим друкчије од онога, који је добио, главни згодитак. Уз њихово весеље диже се тежња за бољом будућношћу, преплетена с гдје којп.м тужннм, негатичним осјећајем. Пјевају с уздањем, сјећајући се прошлих дана, надајући се с очајањем ; заносећи се у будућност. 11 Сретен бијаше такав. Н>егова другарица гптара бијаше уз њега. Отвори прозор с оне стране гдје бјеше врт и гледаше неко вријемена противну страну. Нпгдје чутп жпве душе. Само с онога прозора падају трацп свјетла. Ко бдпје — помисли — тако дуго у ноћи ? зарје још неко као п ја? Отио је свиратп на гитари, али се устезаше, јер се овакп људи стиде, кад знају стално да пх неко слуша. Ипак се одлучи; те не могаше дати одушка срцу, које бијаше пуно њежних сентименталних осећаја. Ударп неколико акорда, н поче пратпти са пјевањем : К'о сведок прошлости уз цркву стару, На брегу беше узрастао храст, Где сам занесен у младоме жару ЈБубави прве осетпо сласт. К'о неме стене, напуњене студи, Грање се узвијају око нас; Све бјеше мирно, само наше груди У тихој ноћп одаваху глас. Поноћ је бпла. Са виспна плавих Звездице беху расветлпле зрак II месец затим с истока се јавп, II скиде с пољана п гора мрак. Шта могох у рајскоме часу томе ? Звао сам душо, о анђеле мој! Кад љубав жарка у крви утоне Ипак ће веран битп чувар твој.... ЈБубав је само магловпта сена Шго се приказује у милом сну, II као лахор губп се п мења А верност тврду заоставља ту.