Зора

3 О Р А

— Л ти вјеруј мојој пријатељској ријечи, све ћу ја сјутра уредити. И -заиста кад је сјутри дан отишао Пушкии Иконикову, да.мујави како неће иредстављати, дознаде, да је 11ушчин мјесто њега и на његово име приложио доста новаца. Сигурноје узајмиоу некога! Пушкин одма нотрча да разгроми свог доброг Друга. — Које тебе мећао за мога тутора, а? — нападе он на њега ко ти је дао право, да се угшећеш у моје послове? — Наше друговање — рече срдачно 11ушчин. Ја сам позајмио у Горчакова. - Шта ? У Горчакова? — још се више љутио тврдоглавац. — И пошље онога, кад сам ја рекао, да баш у њега нећу, зар је то пријатељство ? — Вјеруј ми, да му нисам казао, за кога су, он мисли да су за мене. Него ти сад држи те новце као моје и мени дугуј. Али ја тога нећу чујеш, Пушчине! Првом приликом вратићу ти новце, али у представп нећу учествовати. — Али зашто ? Што ја рекнем, нећу да порекнем! А сад ме више не мучи. И заиста, негледајући на молбе својих другова, Пушкин остаде на своме. Настаде у велико припремање. Од јутра до мрака ненресгано су лицејисти на ногама, један ради то, други ово, трећи трчкара од једног до другог, затим пробе, шале и т. д. У вече сваки изнемогао једва вуче ноге, слатко проспава цијелу ноћ, па други дан исто тако. Једини изузетак био је Пушкин. Он би узео какву књигу, па би отишао на како усамљеио мјесто и ту

просједио читав дан. На досадна запиткивања својих другова, он би одговарао: — Ја вас не разумијем, како имате стрпљења на такве ђетињарије? Једва једном дође и дан преставе Једну трећину лицејског салона за- 1 узимаше позорница, а остали прос- јј тор бјеше пун нареданих сголица. На по сахата прије почетка, напуни се пун салон госпоштине. Ученици којп нису престављали прибили су се уза зид на дну салона. Мноштво лампа освјетљаваху ту шарену публику. Бјеше вруће, као у препуњеном улишту, а од номијешаног говора присутних, чуло се у ваздуху неко непрестано, слично, на пчелиње, зујање. Наједанпут све се утиша, звонце зазвони и завјеса се цодиже. Дел>виг, који такођер није иредстављао, примјетп да међу њима нема Пушкина. Он изиђе и сгаде га тражити. Обишао је вас лпцеј, дозвао друга, питао за њ' слуге — али све узалуд. Кад се вратио у салон, половина првог комада „Чете" бјеше одиграна. Ниједан од иредсгављача није се бунио, сви су добро играли, а Иличевски, који је имао главну улогу старог солдата, престављао је тако одушевл.ено, да се публиди баш допало. Највише се стидио Горчаков, који је био у женским хаљинама, али је та стидљивост таман ишла према улоги младе дјевојке. Пошљедња пјесма, којује он отпјевао својпм кристално-јасним алтом, иобједила је све, и опчарала публику, тако, кад се спуштала завјеса, име књаза Горчакова разлијегало се готово више. него име самог I Гличевског. Редатељ Икоников био је за кулисама у грозничавом стању, па