Зора

К Њ А 3 С Р Е Б Р Е Н И

јер почетак Пванове владе био је заРусе право златно доба! Кад књаз стиже у село. зачу днвне руске пјесме и весеље. Видјело се. да је некакав светац, јер се по улицама бјеше искупио силан народ, а момцп са дјевојкама играху коло. — Господине, рече весело књажев стари слуга Михејић, видиш како је лијепо. Дај да се ми мало одморимо, ради коња, па да штогод п поједемо, јер је сит весео, а гладан зловољан. — Ето је п Москва близу! рече књаз, јер није хтјео, да се одмара. —- За Вога, господине, та чуо си да има још прилично до Мосве, него дај да се ми одморимо. — Па добро, одмарајте се ! — Чујете ли, људи! — поче викати војницима Михејић, доље с коња, да се одмарамо! Војнпци сиђоше. Међутп.мсељанп бјеху прекинули пјесму п весеље, па стајаху збуњени. — Веселпте се, браћо, веселите —■ рече им књаз Никпта — ми вам нећемо сметати. — Хвала ти, рече један постарији сељак, види се да си добар човјек. Ако хоћеш, ево сједи, а мп ћемо ти донијети меда да мало сркенеш за наше здравље. Шта вам је, луде једне — рече он дјевојкама — шта сте се смеле, шта сте се препале, ово је поштен човјек п поштенп људи, нпсу ОНП „О п Р II Ч Н II Ц п". Впдпш, господине, од како су постали у Русији несретни онрпчнпцп, од тада нашем брату сељаку нема станка на свнјету. — Ама шта то говориш ! Каквп су. то опрпчници, шта је то? упита књаз. — А ћаво их знао ! Кажу да су царски људи, п да им је од цара зановпјеђено да грабе и убијају несретнн народ. — Што ? Цар им заповједио ? Лажљивци једни ! А што их ви не објесите? — Опричнике објесити? Ех, господине, види се да си из далека, па их не поз-

најеш! Ономадне их је напа.то десетеро на кућу Шћепана Михајлова, ено на ону крајњу кућу. Шћепан је био у пољу а онн му на жену навалише : „донеси ово. донеси оно." Стара им је све изнијела, што је имала. Послије кажу: „дај баС5а пара". Јадна стара извадила им је два посљедна десетака из кргшце, а они кажу да им је мало, па је један баци у виспну, а други јој разби главу. У то дође Шћепан кући, па кад впђе крваву жену, стаде их псоватп. А онп тп лијепо њему петљу на врат и објесише га ! Сребреноме срце од љутине залупа. — Како ? У Руснји, близу саме пријестолннце, разбојницп грабе п убијају народ? А гдје су ваше сеоске старјешине? — Какве старјешнне? Од тога нема нпшта. Па још да впдиш, опрпчницп носе са собом неке знаке: метлу и псећу главу! — Шга ли је ово ? ; Опричнпци ? Особити знаци ? премишљаше у себп Никита — Одма ћу о овоме самоме цару јавпти. Међугпм се младеж даље веселила. Један момак представљао је младожењу, а дјевојка — невјесту. Младожења се клањао осталшм момцима п дјевојкама, који су били као бајаги род дјевојчин. — Господпне тасте - пјевао је младожења — - скухаЈ мп чај! — Госпођо пунице, испеци мп колача! »— Господине шура, оседлај ми коња! Остали момци п дјевојке окрећалп су се пјевајућн окомладожењепневјесте, најнрије наједну, па на другу страну. Младожењаје попио чај, појео колаче п истркао коња, па онда тјера од себе вас невјеетпн род. „Хајде тасте ђаволу!" „Хајде пунице ђаволу!" „Хајдешура ђаволу !" При свакоме овоме стиху он је тјерао по једног момка или дјевојку из кола. Сељаци су се овоме гласно смијали. Наједанпут зачу се вриска и једно дијете, око својих 12 година, дотрча сво крваво међу сељане. „Спасите, сакритеме!" викало је. — Шта ти је Ваља? Ко те пзбио ? Да нису опричницп ?