Зора

■38

3 О Р А

прочитао је друкчпје, те би, по његову мишљењу, ступди постављенп били год. 1563. Но свакако је вјероватнија годпна г. Симоновића, јер у једном заппсу у цркви вшие малих врата стојн заппс, у ком се каже, да ова црква „пописа се н саврши се" год. 7117=1609. Дакле је врло невјеројатно, да су ступци постављени читавих 46 година прије, него се црква пописала и свршила... У овој цркви имавише старина, између којих нарочито спомињемо : малу сребрену кадионицу, што је манастиру поклонио Ђура Храбрен. (Симоновић велп. да је овај Ђура живио на крају 16. стољећа). Осим тога спомпњемо и један овећи крст, који је приложен цркви год. 1630... Још има и једно еванђеље, што је штампано у Москви 7159 (1651.) год. а манастиру га купио Антоније, јеремонах Милешевски; и т. д. и т. д. Манастир Житомислић је задужбпна Милисава Храбрена, сиахије, којијежпвио } г Херцеговини у Дубрава.па , а чији су потомци, преселившп се у Русију, назвали се Милорадовићпма. Други пак, који се нијесу хтјели иреселити, него остадоше на своме огњишту, назваше се Кузмани и Вољићп, а некп се потурчише п назваше се Оппјачп, те сејош пданаспоносе својим поријеклом. Црква је окружена с једне стране калуђерским ћелијама, а с других страна доста дебелим зидом. Дучић вели да је најстарија она ћелија, гдје је трапезарија и кухиња. Ћелије су доста малехне, осим оне, што је зову „сала." Сала је доста дуга и ако није широка, а окићена је разнпм сликама, од којих је најзнаменптијавелика слпка Милисава Спахије, оснивача манастира. Слика је у природној величини и преставља Милисава Спахију у дугачком властелинском одијелу, како на десној руци држи цркву. Поред ове сале јеикњижница манасстирска, међу којима се налазе многе писане

и штампане Србуље, које су пзннјели: госп. Архимандрит Дучић 1 ) и госп. Рад. Симоновић. Недалеко од црквеног олтара има мало гробље, гдје су сарањиванн архимандритп, игумани и осталп калуђери овога манастира. Натписи на њиховим гробовима, читају се савеликоммуком. Повише овога гробља -има опет велико сељачко гробље, на сред кога и данас стоји један див-храст, који је тако дебео, да га осморица људи не могу обухватити. Ово је најдебљп храст у Херцеговини, а говори се, да је старији од манастира. Доћи у манастир а не виђети храста, то би било: доћи у Рим а не виђети папу. Између раштрканих, малих сеоскпх кућа, дижу се три овеће куле, доста удаљена једна од друге. За ове куле вели госп. архимандрит Дучић, да су пх начинили некаквн турци : Ђозлић, Ђикић и Кара-Асан. Онп се толико осилише, да су почели мало по мало притискивати земље манастирске. „Калуђери окитомислићки и Срои Мостарци, илшли су доста лгуке и трогико-ва, док су одбранили од отилшчара те лели.е. и сачушали лшиастнр од запугитења и пропасти 1 ),' Пшли су од паше до кадије, па их се најпошље нијесу могли другчије опростити, него им откупе грађевине. Лијепо прича г. архимадрит Дучић, како је игуман манастпрски ХристиФор Паликућа, пошао у Сарајево, да узајми стотину дуката, те да се одужи Турцима. На путу га дочекаше хајдуци, но пошто су виђели да је калуђер, зовнуше га к себи. Тад га харамбаша заппта куд је пошао, а овај исприча све по реду. Харамбаша на то потеже тоболац п пзброја игуману 100 дуката, те га врати. Тп хајдуци били су православни Срби Херцеговцп, па их зулум натјерао, да се одметну. Манастир Житомислпћ је најбогатији манастир у Херцеговпни. Осим многих прихода од земаља, њега обилно потпо') Књижевни радови НнћиФора Дучића. Књ. I 2 ) Љетопис Матице Српске књига 168.