Зора

3 О Р

Сваког јутра сама поји кокоши, дозивајући их слабим гласом : „пило, пило, пило!" — Сипа им воду у мало корито што је пред кућом и чучи на земљу. Кокоши пију издижући једна по једна главу, кљуцајући једна другу и грабећи се која ће доћи пре да пије, а она им тепа: „де, тил матори, говори великом петлу, причекај -мало, мораш све ти први!" и махне на њега руком, а све кокоши прену, и мало ггрође па се на ново скупе. „Баш овај шарени враг, говорила бп баба једној кокипи, ретко долази кад их хранимо; знам је, мршава као грана!" Често седи у кући, и гледа, како јој снахе раде, бринући се о свакој ситници. Кад хоће да посоле јело, а она примети: — Упитај, дете, да није ко посолио ? бојим се, посолићете два пута, иа срамота да изнесете пред раденике преслано! — Гле како је тај лонац прскао примети кад пгго, чувајте га, шгета тако добар лонац да пропадне.... Мислим да су више од цванцика дали за њега! Кад купају децу, а она приђе и својом руком огледа воду, да није много врела или хладна. — Бог и душа још мало хладне воде треба, опариће се дете. — Том приликом прича како је тако једном опарила Марка (свог најстаријег сина), кад га је купала. Једнога дана, не сећам се који је био, седе у кући: баба Стана, њен син и снаха, са још два три унучета. Остала чељад била су на раду у пољу. Разговарали су о разним стварима. Таман је бабаСтана почела говорити како треба

изнети со из подрума јер ће, вели, да одвугне и пропадне, а у том утрча уплашен и задијан њихов момак паједва изговори: „упалио се амбар!" Сви троје онемише и прекидоше разговор; дуго су гледали момка бледи у лицу и са полуотвореним устима. — Ах, Боже, онолико жито ! једва изговори пошто се мало прибра њен син, и одмах са женом изјури на поље, а њој рече, да седи са децом. Насталаје велика граја око амбара. Једни јуре те сазивију суседе, од којих по неких већ и сами трче у помоћ, ајош с пута дају савете вичући на сав глас и сами уплашени. Чељад се устумарала на све стране и баба Стана чује тапкање ногу, кад ко протрчи поред куће, а за тим гласове : „брзо, дај воду". . . „трчи зови. тога и тога!". . . „бежи". . . чувај се дате не убије греда!". . . . гдеје бакрач?"... „брзо, брзо, похитај, сипај на ону греду". . . . „Вадитежитосовог другог краја!". . . „Пропаде све" ... и т. д.. — Еј децо, децо, толика мука! -— шапуће баба Стана и не могавши се уздржати, затвори децу, па и сама похита „да помогне". — Морам да видим и ја!.. Још су то деца; пропашће и она; све ће им изгорети! Које од старости, које од страха и узбуђења једва се креташе, упињући се из све снаге. — Бежи ти мајко — чуле су се речи кроз збрку осталих речи и гласова. — Јест, бежи, мајко, а то нека. пропада! — мислила је. Слаба и погрбљених леђа од старости, једва се мицала напред, а у старим очима г што су дубоко повучене у главу