Зора

Т О Т А К О Б II В А

пазих беличаст прамен. Мене нешто такну У срце: — Ама, биће ужаса. И нисам се преварно, онај је прамен врло брзо расто. За мало, па ми сескрпше од очију с}'нчевп зраци, којима сам се увек радовао ; небо се навуче неки.м сивпм застором. Поветарац се утпша. Све око мене занемп. Л1ене поче непгго притискпвати и давитп. Нпје тако дуго трајало: ваздух се ускомеша; громовп запуцаше, а п ја сам осетих да ме нешто туче п да сам сав мокар. Не знам колико је трајало. Кад сам се освестио, опет је било ведро, сунце је, као п пређе, умпљато на све стране расипало своје топле зраке ; али за дуго нисам знао где сам. Око мене је све било измењено, а п сам са.м био промењен: уморан, једва сам држао на себн оно мало хаљина, из којпх је вода цурила, и немо гледао око себе. Заман сам тражио жита, узалуд иогледао та.мо где су билп кукурузп. Нпгде нпје било живота. Тек су на местима црну земљу скрива.чи сметови леденнх ораха. Све је било унпштено. Сузе су мн текле низ лпце; плакао сам као мало дете. Под оним леденпм сметовпма гледао сам себе, гледао своје иретрпане и са-храњене. Код куће сам застао оца на прагу. Заронпо седу главу у крило, и хуче. — Све је пропало, све!.... изустио је слабпм гласом п дрхтао. —■ Све, бабо, све, рекох ја, п ноге ми заклецаше. Сад мп први пут дође тешко што сам жив и зажалих на своју маму што ме родила. За неколпко тренутака било нам је унпштено све што смо пмалн. Није нам претеклонп шакебрашна.Мислиосамтунам је крај: поскапаћемо од глади. Очп ми се наводнише, п дуго се нпје осушила суза у њима. Али прође мало времена, а моје

се лпце озари осмејом, а мислио сам ншсад се разведрити неће. Би-ло нам је тешко првпх дана, а иосле већ лакше. Оно мало стоке што имадосмо нспродавали смо п донели из вароши жпта, па на своју грдну несрећу почесмо заборављати. — Таква нам је судбина. Штојеова година однела друга ће донети. Тако смо се тешпли, п жељно ишчекивалп ново пролеће, даопет земљу знојем својим залнјемо, п створимо из тога нов живот, којп ће нама живот продужити. Много смо се напатили, али претурисмо зиму. Поче сунце топлије сијати, п ми му се зарадовасмо, али на своју несрећу, оно сјајно сунце, које је до тле увек било према нама милостиво, и собом нам увек срећу доносило, крепило наду на лепше дане, сад нам је јаде донето, чемером на.м груди испунпло. Његовп топли зраци почеше благо сијатн: земља се ночела кравитн, п ми смо се спремали, да се предамо послу; алп нам све узалуд беше. Ми тога пролећа не повукосмо бразде нити закопасмо мотпком. Сунце нам је откравпло земљу од зимских мразева, али оно отогш и грдне снежне сметове, који беху по планинама свуда око нас, и ми смо гледали како гуске весело плове тамо где нам се пређе зеленила пшеннца и бујао кукуруз. Док су срећнп људп весело уз плуг попевалп, мп смо хукали, кршили руке и бленулп у оно море пред собом. Надали смосе: оцеднће се. Опет ћемо узорати п посејати. А земља је добра: она у своја њедра ирима п богата п сиромашна, а отуда опет даје живот свакоме. Она ће нам помоћи, да заборавнмо на своју голему невољу. Данн су пролазплп, али море не ишчезе. Вода је нагло била надошла, н попунпла је све доље, а нама је у дољи и било све — ван тога бпо је сам камен. Сад се није могла вода оцедити, а сунце је није могло брзо сву у себе примити.