Зора

164

3 0 Р А

— Дужностми је родитељска, да знам, камо ће те жену своју одвести ? — Није хтео да га упита директно за његово и.мовно стање, јер то се у Мађарској не пристоји, него је овако околишећи хтео да дозна. — „ Јер нисам рад — додао је — да се далеко од мене отисне"! — Додуше, место камо ћу женицу своју да одведем, подаље је мало. Герељска пустара, у близини Кошица. — Јао, јао — кукао је тобоже чика Наја. Та од мојих није никотамо одлазио, а то је сасвим на крај света. (Вртео је главом, као да премпшљао). Ех, ех! Но, већ видећемо. Сирото моје мало тиче, ако тако далеко одлети, можда јој никад гнездо ни видети нећ}'. Како се зове то место ? — Герељ. — Какобихја то нашао, ако би ме случајно тамо пут нанео. А и онако ћу скоро морати у Кошице путовати. — О, јако ће те ме господине обрадовати, ако ме посетите. — Не могу рећи баш за цело. Можда ће ме јесењп послови п задржатп. Но нећу да вам дуго извијам њихов разговор, који је управо онакав истп, као и правозаступнпчка тужба, само с том разликом штоје овде Карло и Мплкау пптању. Не треба нп да речем, како нас јесењп пословп нису нп најмање задржалп. Шта више, старац ме толпко заокуппо, да сам и ја морао ићи, п тако једног леног дана кренусмо пут Герел,ске пустаре. Само смо до Кошица могли на жељезници путоватп, а оданде колима. Али гле невоље! Од свију кириџпја не знађаше ни један за Герел^ску пустару. Рекоше да така и не постоји, а ако баш п постоји, не станује тамо нпкакав господпн. — Штати мислиш, деране ? — упптао ме старац мрко ме погледавши. Слегао сам раменима. А шта сам и знао мислити ? — Јеси лити чуо што о швихацима? — Па.мисмона њихову пмању чика Паја,

— Ех, ех! 'Го ће лепо бити! Алине верујем, не могу да верујем, да насје преварно. Та тако ми је красан изгледао. Најпосле нађошеједног фијакеристу, који се опомињао да је на усолском друму с десна вндео једну таблу са насликаном руком (но, ово мора бити, да је промисао божјп хгео тако да буде), а доле написано било „Герел^ска пустара." Наравно да смо одмах дали упрећи. Кочијаш наш се звао Пера Пољак. Бпо то ужасан брбљав. Целог пута млела му уста, као воденица. У сваком селу, кроз која смо пролазили, пмао је познанства и разне нам анегдоте и прпчпце о сеоским газдама причао. — Кто овдеу овом травњаку станује Влада Жаратновскп. Био то некад врло пмућан човек, богат господин. Сваке недеље били у њега свирачи из Кошица по двапут. Алп од неког времена веле за њега, да је глув и да не може да чује музику. Луда! Правп се само. Та и врапцп знају, шта му Фали . . . — Дакле ннје глув? — Јест да! Којешта! Новаца нема, зато је глув. А овамо срамота га да рече цпганнма : „ман'те ме се, немам новаца !. .. На крају Луборцке дубраве наиђосмо на леп пољски дворац, који био дивљпм грожђем ограђен. — Ето, ово је Јована Чаподија. Ено, баш сад хватају коње у кола. Како су сироти ушп отпустили. А није нп чуда кад су хонведскн! Хеј, какве су жераве пре десетак годпна та госгшда терала ! Хја, мења се свет, све пролази, свега несгаје. Него је мудар човек тај наш краљ, молим понизно. Врло, врло мудар човек мора да је, када је он пронашао оие позајмљене хонведске коње. Онако бп у нас само сиромашак морао пћп пешнце! ГГера Пољак имао је за свашта заједљиву примедбу. Када бејасмо у Керфалвп рекао је грдећп: „II овде већ туђин влада, а не племићска диплома", а када дођосмо у Ханч уздахнуо је тужно ; „ Ох мој Боже!