Зора

166

3 0 Р А

нам места нашавши. За нама уђе и рачуновођа, пзвпњавајућн се. Мислио је да смо каковп трговци са шишаркама, зато нам је п рекао „да ове године немамо на продају", (јер збиља п нема, молим понпзно) после му се учинило, као да смо га упитали, кад је оглувио, зато нам је рекао,, код пиншкија у рату", (али нпје хтео нп мислио с тим нпшта рђаво.) Карлоје међутим за све распнтпвао. Како Мплка? Шга мује поручила? Је ли нашла медаљон, што га је изгубила? Је лн још у животу хрт фидика? (дабогме да је у животу). Је ли још болесна мала канаринка? (Не .Фали њој, драговићу мој, нпшта). Док је тако он питао и расиитивао се почео је дворац све то виши оживљапати. Нрата се отварала, кораци одјекпвали по здању, звецкали тањири, а слуге и слушкиње ницалп као пз земље. Чика Паја беше занет. А тек онда ш га ће бит, док постављати стану ? А не за дуго н то дође. У собу унеше старо, породично сребрено посуђе, скупоцене простираче столне, све грбом Боротским израђено. Заиста, дивота! мислио је у себп чика Паја. — Дивно је ово местанце, драговићу мој — рекао одушевљено чика Паја после вечере. — Паприлично — одговори скромно Карло — само то је мало незгодно, што је од света јако удаљено.

— Ех,какво далеко! — упаде чика Паја. — Један скок и то је све! Па тек само овај красан ваздух! Како ће то добро Мплки пријати. — Ваздух је без сумње лепа ствар, алп је зло што друштво никакво нема. Ннгде у близини нема нн једне господскз породице. — Глупост! Бар не ће бпти сплетака. Довољни сге ви двоје. А после — ту је и рачуновођа. А како се оно зове ? — Анга Мартин. — Но, па и он вам може зими друштво правити. ■— Хвала лепо — смејао се Карло — од како га знам, увек ми о пишкијској битци прича. Затим је устао и отишао до старца, којп је на крају стола седео п глупо гледао у нпшта. — Хеј! Чича Анте! гдесијуче застао са пишкијском битком? — Тамо, молим — одговори овај благо — кад је оно Бем кроз дурбин угледао Русе.. . •— Но, Милка ће се јако радовати и забављати овим старчпћем — рече чика Паја живо. - —• Једва чекам, да јој га сасвпм предам. Него нам је зато пре свега Милка потребна. — Но, што сетога тпче, ту неће ствар нпмало запињати. Можете је драговићу мој, већ идуће недеље довестп.

(Свршиће се)

1ре

но видех (Георг Шерер)

II

;. + рс но нидех ружин оокор Где га краси рујни цвет,

Већ

осетих мирис драги

к

Где га носи ветрнћ благи, Да задахне њиме свет.

Тако слава о твом сјају, О милошти твојој глас, Беху мелем мојих рана ] 1ре но оку беше знана Несравњена твоја крас. С. Д. Мијалковић