Зора

3 О Р А

Једног дана, књегињице, Нашег Хума сунце јасно, Бјеше бојак љут и крвав До у тамно вече касно, Кад у око свјетлог крал>а Витез Свевлад крвав стиже, 11 са кобним гласом смрти Радославов калпак диже! Нс проливај горке сузе, Нит драгана чекај дал.е: С мртве руке твоју бурму Кнез Свевлад ти натраг шаље I! свој прстен, своју љубав, Дивл>и огањ својих груди Све одавна што ти даје, Све одавна што ти нуди „0 путниче са Велбужда, Иди натраг љутом боју 11 понеси кнез Свевладу Најстрашнију клетву моју: Бол, што кида душу младу II срдашце пуно рана, Над жалосним пепелиштем Поништених милих дана. Ал не љубав!... Света љубав Ко сунце се диже млада, Па се с јутром јавља опет И кад у ноћ туге пада! А пред ледом од времена Под земљу сс тихо склања... Самртна је у грудима, Ал у гробу без скончања..."