Зора

158

3 О Р Л

?

А Н 3 А Р А Ои8(а\е ТоиЛопие.

Т.

г -у, У, У, У, У, у!" Све се одмара. У Венецији су на гондолама већ давно погашени фењерп; из Флоријанове гостионе испраћен је и последњп гост; на палатама византијским и прозорима мавријским једнокрилни су капци одавно затворени, звона на деведесет цркава ћуте, тек ако овде онде, у дну какве мрачне улице, затрепери димећи се^ као каква златна звездица, по које кандиоце, што виси пред мадоном или св. Марком. Једпнн месец, пун месец у свој својој сјајности и величанствености, бледи месец са својим сребрнастим сјајем што мете таласе Адријатика, тамне пешчане брежуљке Лида, тиху воду у магунима. Зу, у, у, у, у, у!... ...Све почива блаженпм, и крепким сном; ту царује потпуно блаженство мира, нема ту узнемиравајућих страшила морских, нити тешких, грознпх прпвиђења. Али ипак један од непрпјатеља ока не своди... јест, тај дивљи непријатељ; неумолими, вероломнп убијца венецијанскп ноћп оставио је набране завесе, где даномице скрива своје витко и слабачко тело, оставио је глатко стакло где окачи своје слабачке ножпце; опружио је сад свој жалац, жедан крвп, он свпра весело, у бој — за напад. Полагано, полагано зуји п прелама се у густом ваздуху херметично затвореног простора; рекло бп се дпвља мелодпја, варварска и погрешна музика, пзазвана из неког инструмента непознатог, још примитивног. Глас њен затресе се п продужава, у исти мах успављује и држи, иун јемилине п опасности; он се таласа, трепери као шуштање цимбале од неког чудноватог метала.

— Зу, у, у, у, у, у!... То је ратна песма, знак непрпјатељства; трчи, лети. приближава се. — Зу, у, у, у, у, у! — Бум... Страшан удар прекинуо је тишпну у соби коју је гђа Зиминијани издала под кирију скулптору Павлу Манесаку из Тулузе; беше то леп младић, црнпураста лица, црне браде, коса као руно, правп модел за резача камена, развијених руку и пуних шака. Међу тим и како је спавао! Он је у свом кревету, руком је прптиснуо образ, вилица га јако болп, од уједа јако упрепашћен непрестано гунђа — док најзад његов јуначки гнев не плану; он гласно проклиње невпдљпвог противника. — Комарац!... Мустик!*). . Марингуса*)!.. Погана жпвотиња!.. — Занзар! додаде један му познат глас кроз танку преграду. Врата се отворпше н сапутник скулпторов, његов пријатељ живоиисац Тома Дезрије, појавп се у кошуљи и папучама, са свећом у руци, сувљп и пзнуренијп но обично, у свом летње.м оделу, које пздаваше његове дуге ноге. Само му се лице смешн, очп блистају од веселости, трепавице су му тешке услед неиспаваностп, бркови рашчупанп, нос прав, брада необријана, коса као четка, интересна, н не никако обична глава. „Шта то рече?" упита га Павле налактивши се на јастук; покрпвач и чаршав беху у нереду; нзненађен је био у његову врпољењу пуном гнева п љутње. „Занзар, прпјатељу мој, јест Занзар, ето то су нме Венецијанцп дали овим

*) Оиет некс врсте комараца. Пр.