Зора

208

3 О Р А

што на дрвету прооије маховина, тако и на њеној бради пробиле су сиједе длаке. Зуба одавно није имала, очи јој ниеу могле видјети, барем је тако нзгледало, а глава јој се тресла. ОнуФревна се наслањала на штап. Кад уљезе у собустаде дуго гледати на Јована, мигајући са уснама, као да нешто жваче. — Шта? — рече она слабим, крештавим гласом — молиш ли се баћушка? Моли се, моли, Иване Васиљевићу, имаш се зашто и молитн. Кад би ти били на души само стари гријеси, Бог је милостив и опростио би. Али у теби све дан и гријех, а кад год и по два, и по три на дан. —• Окани се, ОнуФревна —- рече устајући цар — ни сама не знаш, шта говориш. — Ја знам шта говорим ? зар сам полудила, шта ли ? И мртве се старичине очи засвијетлише. Шга си опет данас за ручком урадио, што си отровао бојарина? Мислио си да ја и не знам. Шта се мргодиш, а? Причекај само док умреш, онда ће се сви грнјеси о теби објесити, па ће те претегнути на дно пакла. Тешко теби грјешноме! Старица опет стаде срдито жвакати. Јован је био врло побожан. Често пута он би промислиоо ономе свијету и згрозно би се. Кад би га било страх, или би га савјест гризла, он би то приписао ђаволу, да га куша, за то би се молио Богу. Кадгод би пао у очајање, па би му нред очима зијала сва његова зла дјела. И то је за мало трајало. Онда би се Јован љутио на своју слабост, па тако љутит на се и на ђавола, он бп за инат учинио какав најкрвавији посао, и никад он није био жешћи, него у оваквим приликама. Иа и сада, при помисли на пакао, обузе

га дрхат. Томе је још припомогла бура и пророчански старичин глас. Он сједе на постељу, а зуби му стадоше цвокотати. — Шта је, баћушка — рече Онуфревна мекшим гласом —• шта ти би ? Да се ниси разболио? Ето баш јеси. Ја сам те препала. Па нпшта умири се, баћушка, п ако су ти велики гријеси, али је милост Божја још већа. Само се покај, па впше не гријеши. Ево се ја вазда за те молпм, а од сад ћу још више. Волим сама не доћи у рај, само нек се теби мјесто нађе. Јован је погледа — она као да се смијукаше, али му је тај осмјех сада био страшан. — Хвала ти, Онуфревна, хвала, дакше ми је; хајде ти збогом. — Шта, тјераш ме, не требам ти ? Немој се ти пуно уздати у Божју милост, и Бог ће с тобом изгубити стрпљење, па ће те се одрећи. Томе ће се ђаво обрадовати и узеће те у своје руке. Опет си почео дрхтати, заиста си болестан. Да што вруће попијеш? Ех, Јоване!" —Старица се задуби у мисли, и опет стаде жвакати уснама, климајући главом. Наједанпут нешто лупну у прозор. П,ар задрхта. Старица се прекрстп. — Види — рече она — стаде иадатп киша. Ено сијева и грми. Боже мнлостиви, буди нам у помоћи ! Киша биваше све виша. Муње сијеваху, а кадгод би загрмило, цар би се стресао. — Тн си запста болестан. Видп какво ти је лице. Барем мало прилегни на постељу и покри се. А каква ти је ово постеља ? Боже ми опрости — голе даске. Зар је ово царски, та ово је калуђерски, а ти нијеси, хвала Богу, калуђер. Јован не одговорн. Онје нешто ослушкивао. (Наставиће се)