Зора

У С К Р с

253

Фернан (за себе). Оставља овде књигу знајући да у њој има писмо. Је ли то учинила из презрења, из смелости или из обазривости! ХоИе ли да књигу натраг узмем или ће се вратити по њу ? Видећемо. За то време Дениза је уредила ноте, затворнла гласовир не гледајући Фернана, чини се као да не зна да је он ту. Фернан се прави да је не види и стоји нред пећи, као да греје ноге, окрећућп час по главу ка врту. Дениза уредивши све полази вратима не гледајући Фернана. Брисо улази. * Фврнан. Добар дан, драгп мој господине Брисо. Брисо. Добар дан, пријатељу. Дениза (Брисо-у). Добар дан, оче. Брисо. Глс истина, данас те још нисам видео. (Дешпа се спрема да изађе). КуДа ћеш ? Дениза. Госпоћица од Бардана изјахаће кроз који час. Сад се облачи, те идем да видим, да још што год не затреба.

Брисо. Иди, иди, теби никад није довољно пажње према њојзи. (Пољубн д е пизу, која пзађе). мал' те не заборавих, ви ћете јутрос у шетњу на коњма. Фернан. Хоћете ли и ви с нама? Брисо. Нећу, треба да прегледам раФИнерије и ергелу пре него што покажем цело наше имање господину Тувнену. Управ и тражим господина конта, да га питам . .. ТуВНеН (уђе на последње речи). Господин од Бардана је ту, у врту. Хоће да испрати господина од ПонФерана до ограде. Већ сам једном прегледао ваше радове, господине Брисо; честитам вам врло искрено. Брзо сте ушли у посао. Брисо. Радио сам што сам боље могао, а тако је лако радити добро, кад човек воли људе, за које што ради. Тувнен. Волите конта? Брисо. Као што бих волео свога сина. Изађе. ће се)

У С К Р с (сиев у нрози) од Вас. НемировиЂа-Данченка.

Л ЈЈЗД, ■[С. не остављаше га. Она се, као сенка,

нлп позната, давнашња туга

час скраћ}'је, а час расте, али увијек је за њим. Већ се и не сећа од кад га прати. Иста проклета. мучна пигања неодступно су између њега п ових сјајних дана на југу. Она су му

све застрла, и као сура завеса падаху пред онпм, што његова душа тако чезне да види. Под небом талијанским, на љупким водама модрога залива, на угледу полуваздушастог плавога Каприја— он је остао онај исти очајни болеснпк, каквим га је знала његова далека постојбина са својим