Зора

267

— Шта ћете ? упита немарно царевић. — Баћушка — одговорише плачно трговачке старјешине — дошлн смо твојој милости, да нам будеш покровитељ, п да се заузмеш код свпјетлога цара за нас. Ми не можемо впше да живимо од опричнпка, сасвпм нас утаманише. — Шта сте се ту раскмезили, стоко једна! — рече царевпћ — у осталом, ја ћу рећи за вас оцу коју ријеч. — О, нек тп Бог да здравље! впкнуше трговци. Царевић бјеше на коњу, до њега Басманов п остала свпта, а пред њиме на кољенима трговци, најстарији држаше на послужаонику хљеб и со. Маљута ово опази кроз прозор. „Господару — шапну он цару — сигурно су га онп с њиме наговорили. Ево погледај, већ га народ поздравља, као свога цара. Маљута се препаде, кад видје какав утисак учинише на цара његове ријечи. На Јовановоме лицу не бјеше ништа човјечанскога. Маљута га никад тако страшна ннје впдио. Прође неколнко минута. Јован се наједанпут осмјехну. -— Григорије — рече он, метнувши обје руке на рамена Маљугина — како сн оно мало прије рекао, да ја сијечем гране и лишће, а да стабло остаје здраво ? — Григорпје — продужп цар полако изговарајући сваку ријеч, п гледајући Маљуту до крајњости повјерљиво — хоћеш ли се заузети, да истргнеш стабло, а с њпме сву пздају? На лицу Маљутпну засија злобна радост. — Теби за љубав хоћу — прошапта он, дрхћућн свијем тијелом. Пзраз лица Јованова за час се нромијенп. Осмјеха неста, а црте посташе тако хладне, непокретљиве, као да му је лнпе од мрамора изрезано. — Не треба оклијеватп ! рече он брзо п заповиједајући. — Нек нико о томе не зна. Данас ће он пћи у лов. Нека га данас

нађу мртва у шуми. Сам пао с коња. па се убио. Знаш ли тн Погану Лужу? — Знам, господару. — Тамо нек га нађу! — Цар му показа врата. Маљута изиђе п тек сад слободно дахну. Царједуго остао непомпчан. Затим полако прнђе иконама, п паде пред њих на кољена . . . Пзмеђу свпју Маљутиних слуга најодважнпјп је био Матвеј Хомјак. Он се није ничега бојао, волно је ратоватп, а у звјерству је само уступао своме господину. Ако је требал.о запалптп село, убити кога, плп украсти чију жену — требало је само заповиједити Хомјаку, па бп он одмах и запалио п убио, а мјесто једне жене довео би их неколико. II овом је приликом Маљута зовнуо Хомјака у помоћ, па су се нешто дуго шапутали. То псто јутро ловио је царевнћ у шуми са својом дружином. Ловци су били заузети свак својим послом, па нису ни примјетили, како је нестало између њих царевића, за то су знале само двије слуге, који су, прободенп ножем, издисали у једној јарузи. У то исто вријеме скакали су по једном занемареном путу трн коњаника; они су хитали право у Погану Лужу. То бјеше Хомјак и Маљута, а међу њима неко трећп, добро привезан за седло, и свезанпјех рука. Лице му се није могло вндјетп, јер бјеше покривено. На једном савијутку придружп им се двадесег наоружанијех опрпчнпка, па сви заједно продужише пут, не говорећп нп ријечп. Ногана Лужа бјеше тридесет врста далеко од Слободе. То бјеше нездрава, велпка баруштина. Народ је причао чудноватијех стварп о томе мјесту,. и у сумрак нико ннје смио туда пролазити, јер су говорплп да туда ходају душе убитпјех, што су их разбојници бацали у воду. Па п у сред бијелог дана тај је предјео изгледао страшан. Из воде су расла висока дрвећа, која су на далеко бацала