Зора

8

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

277

никаква другог посла, гледа „кроз замрзнута стакла" на прозорима „како се снијег цакли". II гледајући тако, он се сјећа млађега доба, а уједно и некакве Марпје, коју је он хтио узетн, а отац му није дозволио. У тим мислима затече га неко сироче, које се од гладн свратило амо и које госиодар Прокоп, без дуга размишљања, узе у службу, а кашње га чак и миловати поче, јер му се учинило, да ово сироче сличи на ону његову Марију (!!!) Ма да је ова слика врло кратка, ми ипак жалимо оно вријеме, што га је Бешевић утрошио на њу. Ништа, ама баш ништа у њојзи није могло да нас задовољи. Причање је некако тешко, досадно и кад бп било још само двпје стране дуже, моралп би смо оставпти ову слику непрочитану. Нп друга слика Дт срца није боља. 'Гу се прича како богат момак оставља спроту ђевојку, а жени се другом, такођер богатом. Ова тема препричавана је до сада толпко и толико пута, те нам је толико омрзла, да нам је ни покојни Лаза Лазаревпћ, нп живи Јанко Веселиновић, Матавуљ и Сремац неби могли омилити. Због тога је још најбоље, да више о њој не говоримо. У трећој слици Робпјаши, писац нам слика једнога робијаша, који је осуђен на 8 година дана робије, због тога, што је убио своју жену и једног официра, кад их је „нашао заједно". Овђе је пред нама само контура, али праве слике немамо. Бешевић је хитно набацао на хартнју ово неколпко редака. Зашто нам није боље описао тога разбојника? Зашто нам није казао: каје ли се он због свога уморства или не ?... Да ли га ми имамо разлога сажаљевати плп мрзити ? . . . Ми овако само можемо нагађати, а то, богме, није пријатно . . . Има писаца, којп нам све кажу и између редака, али тек . . . тек . . . Бешевић то нпје био у стању. Четвртој слици наслов је Сирена. Ово је једна од најдужих слика у књизи. Једно момче заљубило се у вижљаву глумицу, пошло за њом у свијет, гдје га је она оставила, а оно се вратило кући и — умрл'о. Лудак ће обично лудо и свршити, а овај Јоца, бар како нам га Бешевић слика, није ништа друго, него нека прен-

сподња луда, каквијех често налазимо у многим причама наших млађих приповједача. Још кад помпслимо, да то није момче у осамнајестој и двадесетој години, него још старије, онда нам постаје чак и смијешно . . . Ако је писац доиста био друг овоме јаднику, онда га од срца жалимо. Зар он не може да нађе мудријега дрзта? У слици Четрнајести Јануар, писаи, нам прича, како је као војник једанпут дочекао светог Саву. Но док нам је описао свој пут до Котора, дотле је заборавио да проговори опширннје о утисцима, што их је на њега учинила светосавка пјесма, коју је, након толико времена, први пут чуо. Он нам је то казао у три четирп ријечи, па је одмах прешао даље и почео причати, како је у заповједника тражио допуст, (што је лако могло и изостати). А да нам је вјерно описао своје душевно расположење у онако свечаном часу, мп смо заиста могли имати једну лијепу сличицу, коју би у сласт прочитали. Овако нас нн она задовољила није. Слика Судбина карташепа такођер није обрађена како ваља. Бешевић нам доста опширно прича о путовању на пароброду и о увреди једнога луде (који је прије био карташ), али што је главно: он нам је сасвим у кратко описао саму судбину његову (карташеву). Гдје је и како је полудио, то нам није јасно, као што нам није јасно ни то: за што њега, као лудака, пуштају слободно по пароброду, те да вријеђа људе нли —- што је још горе, — да се можда и удави ? . . . Писац Је морао бити мало јаснији, а не овако загонетан. Страшна ноћ , била би заиста красна хумореска, да је писац знао зачинити мало финијим хумором и да је мало више пажње обратио на њу. Плн можда он мисли: кад је лијепа тема, онда се са причањем не треба много мучити ? Ако је тако, онда му је мпшљење сасвим неоправдано, те се чисто љутимо, што ни за ову слику не можемо рећн, да је добра. Лијепа је сличица Шта је скуиље? у којој се прича, како јунак Рајко иде у бој за слободу, те изгуби обје руке. Па ипак скупља му је слобода него руке и он их не жали. Од срца се радујемо, што овој причи не можемо много замјерити, те држимо, да ће је сваки у сласт прочитати.