Зора

3 0 Р А

Млад скитница један — Луцијо се зваше, Лакрдијаш, лола, али добре душе. — „Друже, рече Клавдиј', преклињем те, иди С гласовима овим што се градом чуше Мојој сестри младој у манастир свети И реци јој — самрт да јој брата чека; И реци да пође за спасење моје Да умоли кога. Или сама нека Намјеснику иде . . . Мој Луцијо, у ње Има много ума и искуства сретна; Бог јој даде р'јечма убједљивост, сладост! Али и без р'јечи њена младост цвјетна Умекшаће срце окорелих људи! . . ." — „Хоћу, друже врли!. .И лола се крете, Хитајући жзфно, да куцне на врата Обитељи свете. VIII. Дивна Изабела С монахињом старом сједила је млада Побожно тог дана постригла је косе И о томе с њоме зборила је сада. Док Луцијо нагло зазвони и уђе . . . Из регџетке смјерне, у побожне сате, Поздрави га тихо са наклоном мирним Поклоница млада: — „Ког тражите брате? . . ." — „0 дјевојко, (судим по ружичном лицу, Да дјевојка јеси збиља и у ствари), Не могу ли доћи дивној Изабели Дом освећен овај коју скрива стари? Њој ме посла амо њен несретни братац . . — „Несретни? А зашто? . . . Шта је с њиме, збори, Ја сам сестра њему!" — „Збиља? врло радо! Поздравља вас л'јепо. А да вас не мори. Љубопитство дуже, не ћу да вам дуљим В'јест, с којом сам дош'о. Па слушајте веће: Ваш је брат у апсу ..." — „Зашто?..." — „За то, душо Да сам мјесто њега, камо л'јепе среће! . . ." И тада се пусти у подробни опис, Што је са наготе мало жесток био, За невино ухо поклонице младе; Али с пажњом она слушала је ти'о, Без притворног гњева, чуђења и стида'. Њена мисб бјеше као етер чиста, Празном р'јечју, злошћу, св'јет непознат њојзи, Не смути јој душу што чедношћу блиста. — „А сад, рече момче, да Анџела гордог