Зора
90
РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО
Р
АЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО — Приповијетка из Мостара — Свет. Ћоровић (НАСТАВАК) КМахмут-ага и не гледаЈ5^ћи
то настављаше и хваљаше све више и више и све одушевЈ4 љеније. Најпошље рече, да није ни чудо што је Ибрахим-бег таки, јерје он унук великога везира, чија мајка бијаше сестра самог пагишаха. (Он бијаше заборавио, да је прије говорио Емини, како је Ибрахим-бег само у сродству са везиром.) Емина га је слушала врло пажљиво и потпуно му вјеровала, те кад је Махмут-ага свршио, она је од срца зажелила: да од некуда бахне Ибрахим-бег, те да га само види, макар и не проговорила с њиме. Та он је тако лијеп, а тако фино говори! А то се њојзи необично допадало. VI. Једне вечери засјео је Муј-ага са својом кадуном Дудом за вечеру, па се нешто разегленисали. — Ноћас сам снила, како наш пивац стоји на прагу, па кукуриче из свега грла, —■ вели она. — А мени једанас коњска муха три пута падала на образ . . . — Аман јараби, шта ли ће то бит'? — Па . . . имаћемо однекле мусаФира, 1 ) — рече он. Дуда се мало замисли, па онако замишљено проговори: — А оклен би био мусаФир? — Ко зна! Може из Невесиња доћ' твој Ибро. (Дудин брат.) Дуда заврти главом и уздахну. — Е-е-е-е кад би дош'о! . . . Ама неће! . . . Он долази само око Алеђуна (Илин-дан) . . . ') Гоота.
— То и ја знам, — рече Мујага, — ама опет . . . (Ту се силно закашља) . . . знаш ... к'о можебит' он сад има каква посла . . . (и опет кашљуцну). А најпошље нек дође ко хоће! . . Имамо га 'ди примит' . . . — Имамо, шућур Алаху! 1 ) И обоје ушутише . . . На пољу је падала киша и полагано тукла у мале пенџерчиће, што гледаху у авлију . . . Испред куће чула се шкрипа некаквих кола и урликање комшинског пса; — а на некаквој даљој џамији зачу се звонки и пријатни глас старога мујезина, који укујисаше јацију . . . Док у тај мах куцну халка на вратима. — Ко је ? —• запита Дуда и скочи. — Мухареме! Отрчи па отвори! — довикну Муј-ага. Мухарем, стари и погрбљени субаша, баш је у тај мах пушио пред собним вратима, па онако преко вољс устаде и гунђајући пође преко авлије, да отвори врата. Муј-ага и Дуда опет, наперили уши, па само слушају: ко ће бит'? — А...а... а... зачуше они најприје изненађен глас Мухаремов, а одмах за тим брзе кораке, који се за час приближише . . . Муј-ага хтједе да отвори собна врата, но она се и сама отворише, а на њима се указа млад, једар момак, у џуби и са ахмедијом 2 ) око главе. — Алија! —• врисну Дуда и рашири руке, а Муј-ага готово рикну, па полети младићу. ') Хвала, Богу. *) Турбан, сарук.