Зора

3 0 Р А

109

Течаше све даље. —■ „О, смилуј се, рече, И помисли Онај, што у страшној сили Прашта души нашој, да нас грјешне суди Без милости своје, — гдје би тада били? . . . Размисли, — па љубав пренуће ти срце И милост са уста прозбориће твоји', ГТа да спазим грјешна нови човјек тада Да предамном стоји . . .

— „Иди, твоје молбе узаман су редом! Не ја, закон казни. Не ћеш спасти брата, Он умире сјутра у освитку бл'једом! . . . Изабела: V освитку, сјутра? Не, о страшни, не ће! Још он није спреман ... 0, помисли прије: Мој несретни братац умријети мора За гр'јех, за кој' нико никад кажњен није. Анџело: Закон није досад умирао никад, Спавао је само и сада се трг'о. Изабела : 0, милостив буди ! Анџело : Не! Јер допуст гр'јеха то је преступ власти! Кажњавајућ' једног, тисуће ћу спасти!.. Изабела : Ти изричеш први ту запов'јест страшну, А мој брат да први њена жртва буде! Не, милостив буди! Ил' зар твоја душа Не погр'јеши никад? Испитај је туде: Да ли мисо која сред дубине њене Не тињаше никад да се на зло крене!? . . .

Дубока и силна њега прожма језа. И пође. — „0, стани! кличе она живо, — Врати се и почуј. Великијем даром Обдарићу тебе . . . Нек ти није криво, Јер он није сјајан, но часан је, добар, Моћан да те споји с вјечним небом горе: Молитве ћу своје да приносим за те У поноћи глухој, у свитање зоре . . . Молитвама среће, љубави и мира, Пред судиштем страшним куда сви идемо! Молитвама давно умрлих за земљу А живих за небо! . . ." Смућено и н'јемо, Назначи јој само: „сјутра, до виђења!" Пошав' мутном духу да тражим смирења.

XII.

Он одврати хладно:

XIII.