Зора

116

Д Е Н И 3 А

Дениза. Кад сте ме јутрос замолили, да вам у овом салону потражим књигу, коју сте у њему заборавили или се чинили да сте заборавили . . . Марта. Шта хоћете да кажете ? Дениза. Продужите, госпођице! Марша. Кад сте дошли по ту књигу, нашли сте овде мога брата. Шта сте му казали ? Дениза. Казала сам, да сте врло нервозни, врло узбуђени и видим да се нисам преварила. Уз то сам саветовала, да вам у стању, у коме сте се налазили, не допусти, да јашете само са госпођом од Тозета и њеним сином. Марта. Зашто ? Дениза. Зато што сам налазила да то не би било ни смотрено ни пристојно. Марта. По чему ни смотрено ни пристојно ? Дениза. По томе што су госпођа од Тозета и њен син сувише дрски јахачи, да им човек повери вас, који сте тако невични руковању с коњем. Зато сам тражила да вас прати мој отац, јер он је изврстан и обазрив јахач. Марша. И да непрестано буде уз мене? Дениза. Како вам се ништа не би десило и одиста вам се ништа није десило. Марта. Ну, дакле! како зовете ви то, ако не надзором ?

Дениза. Ја то зовем заштитом. Марша. А ја то зовем ухођањем. Дениза. (к-ратко ћутање). Да сам вас хтела уходити, служим се вашим изразом, госпођице, могла сам просто предати вашем брату књигу, по коју сте ви имали . . . смелост . . . да ме пошљете, а у којој се налазило писмо г. од Тозета. Марта. Отпечатили сте завој ? Дениза. То је било излишно. Довољно ми је било да видим, ко вам шаље књигу. Ја знам како се г. од Тозета дописује с девојкама. Марта. Можда се тако дописивао с вама? Дениза. Можда ? Марша. Признајете дакле. Дениза. Немам ништа да признам, вама мање но иком другом. Одговарам вам тоном, који ви према мени узимате. Моју љубав и нежност, о којима никако нисам престајала да вам дајем доказа, враћате ми неповерењем и вређањем. Ништа вам не даје права, да тако са мном поступате. Ви не видите да другим личностима иде у корист да вас преваре, а ваша машта, коју драже, забавља се не знам каквим романом, у коме ваше срце никаквог удела нема а у коме може пропасти ваша срећа и ваше достојанство. То знам, то видим, то нећу. Ваш брат, коме ми за све дугујемо, поверио васје мени, и докле год ме не буде разрешио од те дужности, која ми је тако дуго била драга, која ми остаје света, ја ћу је вршити. Чим