Зора

120

КНЕЗ СРЕБРНИ

у помоћ Рјазанцима, и да се бије са Татарима. Кад саопшти игуману ову намјеру старац се растужи. —■ Куда ћеш, сине мој ? — рече му он. Ми те сви тако волимо. Ко зна, може те Бог умудрити, па да за вазда останеш с нама. Послушај ме, Максиме, не одлази ! — Не могу, свеги оче! Одавно ме тамо жеља вуче. Чини ми се да све чујем око ушију татарске стријеле. Тамо ме нешто вуче и мами ! Пгуман га више не устављаше, него му очи га молитве пред пут, благослови га, и сви се тужно растадоше са Максимом. Опет се Максим нађе на коњу усред зелене шуме, а Бујан поскакиваше око коња и весело гледаше у лице свога господара. Наједанпут Бујан залаја, и потрча напријед. Максим се одмах ухвати за сабљу, у случају каква зла. Он опази пред собом коњаника, у жутоме кафтану, са црним, двоглавим орлом на прсима. Коњаник весело звиждукаше, а на руци носаше бијелога сокола, у клобучићу. Максим позна, да је то један од царских слуга, који нагледа соколе. — Трифуне! рече он — Максиме Григоријевићу — одговори овај — добројутро! Како је ТВоја милост ? Дакле си нам ти овдје? А ми у Слободи мислимо, Бог зна гдје си. А да знаш како ти се отац наљутио. Сачувај Боже! Свашта се говори о твом оцу, о царевићу и о кнезу Сребрноме, не знам чему да вјерујем. Хвала Богу, шго те нађох, Максиме Григоријевићу. Обрадоваће ти се мајка. Максиму није био баш по вољи овај сусрет. Али је Трифун био добар и знао је ћутати. Максим га запита, је ли давно из Слободе? — Има недјеља дана какоје Адраган у лову побјегао! рече Трифун, показујући на сокола. Што сам се био препао. Наљутио се цар на мене, али ми је помогао Бог и свеги Мученик ТриФун. Слуга скиде капу и прекрсти се.

—■ Видиш, Максиме Григоријевићу, изишао је назад недјељу дана цар у лов. Пуштали смо Адраганадва пута, а трећи му пут дође некаква ћуд, стаде саме соколове бити, и у трен ока нестаде га, одлети високо. Цар се веома растужи за својим љубимцем, позва ме и каза: „Аха, Тришка, зар се овако учп Адраган? Хајде га врати; ако га нађеш наградићу те, а ако га не нађеш нема на теби главе." А цар се не шали. Шест сам га дана узалуд тражио; видим није друге, ваља мријети. Хоћу ли за њим под небеса? Плакао сам дуго дуго и у плачу заспах. Сних чудан сан, као шума се сва обасја свјетлошћу, а нешто звони, на далеко се чује, Мислим у себи: оно звони звонце на Адрагану. Гледам: преда мном стоји коњаник, на бијелом коњу, вас обасјан свјетлошћу, а на руци држи Адрагана. „Трифуне — рече он — не тражи овдје Адрагана. Устани, и хајде близу Москве, на Лазарево мјесто. Тамо има јела и на њој ћеш наћи Адрагана." Кад се пробудих одмах се сјегих, да тај млади коњаник није нико други, него Свети Трифун, мој покровитељ. Скочих на коња и потрчах на речено мјесто. И вјерујеш ли, Максиме Григоријевићу, дођох тамо и гледам: баш у ствари јела, и на. њој сједи мој Адраган, баш као што рече светац. Глас Трифунов дрхташе, а крупне сузе капаху му низ лице. — Максиме Григоријевићу — рече он, утирући сузе — макар све продао до пошљедне паре, макар умр'о од глади, сазидаћу звоник Светом Угоднику, баш на ономе мјесту, гдје сам нашао Адрагана. А наредићу, да се на зиду нацрта икона, баш онако, као што ми се Свети јавио на бијелу коњу, руку дигао у вис, а на руци бијели соко. Заповијецићу дјеци и унучадима, да га славе, да му служе и жегу свијеће, што ме од смрти спасао, мене свога роба! — Видиш — продужи ТриФун, гледајући на сокола—ево Адрагана здрава здрав-