Зора

122

КНЕЗ СРЕБРНИ

љаше колијевку и тихо пјеваше. До ње погурено сјеђаше сељ.ак, ријетке брадице, и прављаше неку врсту сељачке обуће. Око њих пузаху двоје дјечице. Максиму се учини, да жена у пјесми спомиње његовог оца. Он помисли, да није добро чуо, али ускоро зачу јасно име Маљутино. Препуњен ужаса и чуђења он стаде ослушкивати. „Спавај, сањај, мило чедо! — пјеваше жена. Спавај, сањај, мило чедо, Док нас бура прође, Док нам срећа дође! Бају, бајушки бају, У мом загрљају! Не брини се, мило чедо, Маљути ће одсјећ' главу, Крвожедном оном лаву! Бају, бајушки бају, У мом загрљају! Крв јурну Максиму у главу. Он сиђе са коња, и привеза га за дрво. Глас продужи : Јер је гладни пас Маљута. Удушио светог старца, Светог старца Филипа! Бају, бајушки бају, У мом загрљају! Максим не издржа, него гурну врата. ногом. Сељаци се пренеразише, кадугледаше богато одијело и златну сабљу Максимову. — Ко сте ви ? запита Максим. — Баћушка ! одговори сељак клањајући се и муцајући од страха — мени је, Бог ти дао, мени је име Теодот, а стопаници, Бог ти дао, стопаница се зове Марија. — А чијем живите, добри људи 2 — Деремо лук, рођени, па плетемо ове обуће и градимо решета. Прођу трговци, купе.

— А ријетко прођу, је ли? — Сасвим ријетко, баћушка. Чешће немамо шта јести. Све гледамо кад ћемо од глади и голотиње умријети. Ни коња немамо да што одвеземо у град, лани га изјели вуци. Максим их гледаше са саучешћем, па им истресе на сто своје златнике. — Нека вам је Бог у помоћи, добри људи! рече он и ухвати се за врата да изиђе. Муж и жена падоше пред њим на кољена. — Баћушка, рођени, ко си ти ? Кажи нам, ко си ? За кога ћемо се Богу молити? — Немојте се за мене молити, него за Маљуту Скуратова. И кажите ми, је ли далеко до рјазанскога пута? — Па ово и јесте тај пут, наш соколе, ово и јесте рјазански пут. Ми живимо на самоме раскршћу. Право је пут у Муром, лијево у Владимир, а овамо на десно у Рјазањ! Само не иди у ова доба, рођени, не иди, сада је опасно, чешће се догађа грабеж! Јуче су читав воз вина ограбили. А још говоре да су се и Татари појавили. Преноћи у нас, наш баћушка, наш оче, наш соколе, учувај Боже, садје лако пасти несрећи у шаке. Али Максим не хтједе остати у кућп, гдје су му мало прије клели оца. Он оде да тражи друго преноћиште. — Баћушка — викаху за њим муж и жена — врати се, рођени, послушај нас! Не ћеш добро проћи ноћас на овоме путу! Али их Максим не послуша, него отпутова даље. Не прође ни три врсте, кад се Бујан затрка пут једнога тамнога џбуна, и стаде тако упорно и љутито лајати, као да осјећа скривена непријатеља. Максим га враћаше, али узалуд. Кад му се додија, он истегну сабљу, и пође право џбуну. Пред њега искочише неколико људи, наоружани огромним тољагама, а један грубим гласом завика: — Доли с коња!