Зора

3 0 Р А

157

— И Прстена тако исто! — На вјешала и Прстена! Прстен скочи на ноге. „Дакле то они смишљају — рече он —а ја одавно слушам, шта они тамо лармају. Како су се изопијали вражји синови. Сад их нико не ће савладати. Ето, кнеже, изиђе твоја, нема помоћи; више те не задржавам. Хајде и реци им, да их водиш у Слободу! — Шта, да их водим у Слободу? викну он — прије ћете ме на комаде расијећи! — Барем се претвори пред њима. Видиш пјани људи, сјутра ће се отријезнити. — Кнеже — викаху гласови — излази! — Изиђи кнеже — рече Прстен увалиће се унутра, па ће горе бити. — Добро — рече излазећи Сребрни — сад ћу им ја казати ко ће их водити у Слободу! — Аха! — викаху разбојници — изишао си, је ли? — Води нас у Слободу! — Буди нам атаман, или ћемо те објесити! — Тако! Тако! — викаху гласови. — Бијемо ти челом! викаху други. Буди нам атаман, или ће мо те објесити! — Објесићемо те! — Прстен, знајући плахоћу Сребнога изиђе. •— Шта вам је, браћо? — рече он. Јесте ли се бунике најели? Шта се дерете? Повешће вас сјутра кнез куда хоћете, а сада пустите човјека да се испава, па и сами легните, доста је било весеља! — А шта нам ти, к'о, заповиједаш ? викну један — зар си нам ти атаман? — Чујете ли, браћо ? — викнуше други он не ће да преда атаманства! — Онда, на вјешала га! — На вјешала! На вјешела! Прстен их свију прегледа, и свугдје видје непријатељска лица. —- Будале једне, будале! викну он Зар је мени стало за атаманством! Иза-

берите кога хоћете, а ја и сам не ћу, стало ми је! — Добро! викну неко. — Лијепо говори! рече други. — Марим ја за вама — продужи Прстен — мало је зар таквијех као ви? Велика ми је част бити тој сорти атаман! Ако ме воља отићи ћу на Волгу, и наћи бољу дружину. — Не, не брате! Не дамо ти између нас; још нас можеш и предати као што си Коршуна предао! — Не дамо ти ићи! Не дамо! Остани с нама, слушај новога атамана! Дивља вика загуши Прстенов глас. Један висок разбојиик, са пехаром у руци, приђе Сребрноме. — Баћ-ка! рече он, и удари својом широком шапом кнеза по рамену — сада си ти наш; дај да заједно испијемо, и пољубимо се! Бог зна шта би учинио Сребрии ? Можда би бацио пехар из разбојникових рука, па би га пјана свјетина растргнула на комаде, али на његову срећу зачуше се нови усклици. — Гледајте, гледајте! завикаше сви — ухватили су опричника! Опричника воде! Гледајте, гледајте! Из шуме изиђоше неколико људи, са тољагама у руци. Они вођаху везана Максима. Разбојник, кога овај бјеше сабљом ранио, иђаше на његову коњу. Пред њима поиграваше и пјеваше Хлопко, а рањени Бујан вуцаше се пошљедњи. — Хеј, браћо, удовица госта звала... пјеваше Хлопко. Он удараше дланом о длан, окрећаше се и скакаше као лопта. Гледајући на њега риђи пјевач не отрпље, узе тамбуру, и стаде помагати другу. Обојица се окретаху и играху око Максима. — Видиш ђаволских синова — рече Прстен Сребрном. — Они не ће одмах убити опричника, него ће га мучити лаганом смрћу; знадем их обојицу. Ако су се већ ова два умијешала у ствар, онда јадноме младићу не ће издобрити! И заиста, ухва-