Зора

244

МОЈ ПРВИ ДЕБИ

/ У1 ој

први деби — Жилка Гргурова —

ош у свом детињству слутила Р^-сам да ћу бити глумица. У

Ж^седмоЈ својој години ишла сам ЧГ у III. разред основне школе, и ј знала сам сасвим добро читати и писати. Скупљала сам своје другарице па сам их учила декламовати разне песме. А најволела сам песме др. Јована Суботића. У Сомбор су долазиле разне њемачке путничке позоришне дружине. И ма да су ме родитељи водили по коју пут, ипак ме није ни мало одушевљавало то страно друштво, док не дође нека српска дружина, под управом Перићевом. Кад сам чула усклике, којим их је публика при представљању поздрављала, у мене се срце разигра, те сам знала и моје мале другарице одушевити. Мати нам је дала једну собу сасвим празну где смо имали наше играчке, позорницу, и ту смо уживале пуну слободу. Тако Је то трајало све до моје дванаесте године. Тад ме родитељи дадоше у женски завод за васпитавање. После три године вратим се кући, а после кратког времена, тек што сам ступила у шестнаесту годину, удадоше ме у Сремске Карловце у доста имућну кућу, али сам била врло несрећна у свом првом браку. И после две године вратим се кући родитељима. Теку мојој двадесеттрећој години дође у Сомбор ново-садско позориште, и ја се на ново оДушевим. А тим више што се пре њиховог доласка саставило у Сомбору веома одлично дилетантско друштво, у ко-

ме сам и Ја неколико пута представљала и, као што су говорили, на опште задовољство публике. И кад дође позоришна дружина 1863. г. у Сомбор, окупише ме са свију страна да се ангажујем. Али то не беше лако. Моји родитељи нису имали вољу да будем глумица. Особито моја сирота покојна мати, и ако беше веома одлична жена, и не имађаше никаквих предрасуда према том узвишеном позиву, ипак се бојала да ме можда и на том пољу неће срећа пратити. Но најпосле на моју молбу пристаде и ја се ангажујем. Али тек после три месеца одем на своју дужност. За то време добила сам две улоге да научим: Видосаву у Херцег Владиславу и Ану у Немањџ, оба комада од др. Јована Суботића. Тако јулија месеца 1864. год. дођем баш у петак, у Винковце,. где се позоришна дружина налазила, и одмах добијем нову улогу, ЈБубицу из Мериме од Матије Бана. На моју велику жалост не добих ни једну улогу од оних већ научених, но сасвим нову коју сам већ у недељу морала одиграти. Улогу сам научила, али како да се обучем? Нисам имала ни појма о бошњачком, или српском оделу. Редитељ ми рече да ће ми гђе глумице показати како да се наместим. Дође дакле и то вече. Уђем у облачионицу. Глумица којајеиграла Мериму беше већ обучена. Али како? Боже мој! Да се сад која глумица онако обуче у турско одело, као шго смо онда схваћали, морали би попуцати од смеха. Мени је изгледало