Зора

3 0 Р А

269

— На — рече кнез, вадећи своју тешку сабљу — на, па чини шта знаш. Млинар предахну, ископа јаму у земљи и утврди у њој сабљу, тако да оштрица бјеше гори, затим стаде око ње ходати и говорити: „Огрануло сунашце иза мора Хвалинскога, изашао сјајан мјесец над каменим градом, у том граду родила ме мајка, р&ђајући говорила: буди ми дјетешце неповријеђено од стријела и мачева, од боја и бораца. Опасала ме мајка добријем мачем. Окрећи се чудни мачу, окрећи се, као коло у млиници, ломи сваки метал, и гвожђе, и челик; пробијај и пресијеци свако месо и кост, а непријатељски ударци нека одскачу од тебе, не било ти од њих ни огреботине. Благосивљем раба Атанасија, опасивам га чуднијем мачем. Мојој ријечи крај а дјелу вијенац! Он истегну сабљу, пажљивоје очисти од земље и предаде кнезу. — Узми, баћушка кнеже Атанасије 11вановићу. Ваљаће ти, само ако твој непријатељ не замочи своју у свету воду. — А ако замочи? — Е онда, шта ћу ја? Никакве мађије не могу помоћи. У осталом и томе има лијек, даћу ти блатнога голупца, ти га метни у кесицу и објеси на врат. Ова ће трава непријатељеве очи замаглити. — Дај ми голубац! — рече Вјаземски. — Изволи, баћушка, изволи. Ја за твоје милости и голупца не жалим. Старац уљезе у млиницу, и пзнесе иешто зашивено у крпици. — Скупо ме ово стало, — рече он, као жалећи из рука дати ону крпицу. Тешко је наћи. Ако одеш у невријеме на блато, свакакве те страхоте снађу,да Бог учува! Кнез узе крпицу и баци му кесу златника. — Ах, Бог ти дао, што год у њега зажелио! ускликну млинар. — Само до двобоја не иди у цркву, не слушај никакве

Службе Божје, јер онда мађије неће ништа помоћи. Вјаземски ништа не рече, него хтједе одвезати коња, али се предомисли. —- А можеш ли —рече он— сигурно знати, ко ће од нас двојица остати жив? Млинар се збуни. — Па сигурно ти, баћушка. Ја сам ти давно прорекао, да нећеш од мача умријети. —- Погледај још једном у бакрач! —• А шта ћу гледати, баћушка? Више се ништа не може видјети, вода се замутила. — Захвати свјежеводе!—■ заповиједи Вјаземски. Млинар га прековољно послуша. — Шта видиш? упита нестрпљиво кнез. Стари се с одвратношћу саже над бакрачем. — Не видим ни тебе, ни твога противникника! — рече он блиједећи. — Видим пуно- народа на пољани, а на кбцима насађене многе главе, ено на страни на стубу нечије кости горе, а испод њих ватра пламти! — Чије су главе на коцпма? упита, прикривајући страх, Вјаземски. — Не видим, баћушка, све се замутило... само оне кости још горе... горе... Млинар силом диже главу, али му поглед оста прикован за воду. Ухватише га грчеви, а по челу цураше крупан зној. Он се хучући и стењући једва довуче до пања и клону на њ. Вјаземски одвеза коња, сједе у седло, п упути се замишљен у Москву. Глава XXVI. ј5сглс ЈИ СУД, У отсутству Вјаземскога цар бјеше наредио Маљути важан посао: да ухвати све ближе слуге Вјаземскога, да их строго испита, је ли им господар ишао у млиницу да врача, колика пута и шта он замишља против његове царске мплости.