Зора

3 0 Р А

239

XVI. Пошто се Махмут-ага онако поинадио са Јусуф-агом, Ибрахим-бег је могао лијепо увиђети, да ће га и остали пријатељи тако оставити.Осим тога чуо је, да има појединаца, који су се тврдо зарекли, да га опреме на онај свијет, а то му, бар за сада, није било најугодније, те с тога одлучи, да час прије пртља из Мостара. Додуше он је и прије смишљао, да остави Мостар, али га је увијек задржавало то, што је хтио, да од Махмут-аге испроси Емину, а што опет није могло да буде, јер је Махмут-ага непрестано говорио, како је Емина још млада и како није потпуно „стала на снагу". Но сад се више није могло чекати и с тога он науми да све одлучно каже Махмут-аги. Ради тога он се обуче и накити, што је могао свечаније; обукао је чак и нов новцат Фес и припасао нову сабљу и, пошто се неколико пута окренуо у соби и добро се загледао са сваке стране, пође Махмут-аги. Махмут-ага, опазивши га овакога, чудом се зачуди, па, некако и нехотице постаде озбиљнији и ако се старао, да буде онако пријатан и љубазан као и обично. — Шта има ново ? — загшта, посадивши га себи уз кољено. Ибрахим-бег се испрси и направи лице, у колико је могао, најтужније. — Ново је, да иђем из Мостара... Изненађен Махмут-ага скочи са свог мјеста и стаде на сред собе. Најприје гапогледаизбуљеним очима, а затим их стиште и намргоди се, исто као да је појео жестоку паприку, — па их по томе опет отвори и погледа га право у очи. Можда је у први мах помислио, да је Ибрахимбегу стало до шале, али сад се пот-

пуно увјерио, да о шали ни говора нема. — Па баш да иђеш ? — запита он, а глас му постао некако помијешан, и чист и промукао, као у покварена сантура. — Иђем, — рече Ибрахим-бег. Овако више не могу. Видиш, да је све гракнуло на ме к'о на билу врану, па ако останем још који дан, онда ће ми и глава са рамена полетити. — А зар се ти бојиш? — запита Махмут-ага. —• Не бојим се, ама волим, да сам мало подаље одовлен... Махмут-ага сједе и замишљено се повуче за десни брк, те поче да га гриска зубима. — Хм, ја сам друкчије мислио, — рече, па се поново повуче за брк. А Ибрахим-бег се загледао преда се, па само смишља и премишља, шта ће рећи. И хтио би да почне, и хтио би да мало причека, — па ни сам не зна шта ће. Најпошље му додија шутња. — Него ја сам дош'о, да ти нешто рекнем, — рече он Махмут-аги и окрену се према њему. — А шта? —запита Махмут-ага и упиљи очима у њега. — Да ми дадеш Емину, — избаци бег, па обори очи преда се. Махмут-ага бијаше у незгоди. У први мах, као да није знао, ни шта, ни како ће одговорити, па се врпољио на мјесту, као да су под њим игле посијане . . . — Да се растанем од Емине? помисли он у себи, — па да је дам у туђ свит?. .. Аја! Не могу ! . .. А Ибрахим-бег је најкршнији момак!.. С њиме би била рахат к'о Султанија. . . Ама овако ? Па се још дубље замисли. Ибрахим-бег га је гледао погледом, којим се гледа у судију, у чијим