Зора

//?.

7Ч"У^

л и с т 3А ВАБАВУ, ПОУКУ И КЊИЖЕВНОСГ

УРЕЂУЈУ Л\ III ИЋ И

Год. III.

У МОСТАРУ, 1. НОВЕМБРА 1898.

Бр. Ц.

&

.УЈ ^ 1

I;

I

Р П С К Е БАЛАДЕ — Јован А. Дучић —

Ју; рЖЛЖД.Ж V, I г Кашто ћути стари граде, мСнез Богдула св'јетли двори? Што ли старац снива саде, Каква ли га туга мори? Камо пјесме громке, гласне, Камо дани жарког вина ? Камо оне ноћи јасне Са причама из давнина? И кнез Богдул, витез стари, Слављен свуда, вес'о, сретан, Зашто пјесму и не мари Већ бедемом ходи сјетан? Што сад златним среће зраком Не сијева поглед они? Што ли облак за облаком Мутним му се челом гони?

Да ли му се руше двори? Ил' ризница празна бива? Нема л' хрта и сокола? Ил' му нису више жива До два синка, дике двије, Којим пјесма славу оте, Ловорима да их вије Са јунаштва и љепоте.

Не, још куле дивно сјају, Ризница се јоште злати, Још двориштем хрти лају И подрумом ржу хати; Јоште кликћу сОколови, И дични му синци живе, Чијој сили и љепоти Сви витези још се диве. Да, још живе . . . Али с тугом, Стари кнеже сузе брише, Млада браћа један другом Не стискују руку више! Не траже се журно млада Да заједно ловак лове, Нит именом братским сада Један другог да позове . . . Један јури гором хитно, Копљем гонећ звјери љуте; Други гази поље житно, Сам прелазећ дуге путе Стрјеле јури у облаке, Бијућ утву златокрилу . . . Зло је пало међ јунаке, Буто стисло браћу милу.