Зора

3 0 Р А

407

магаских, него је продужио трку из све снаге, све док није осјетио, како га је у прсима заболило. Тада је пошао лакше час хватајући се за прси, час. тарући лице рукама. Сад је опет ишао глухим сокаком, уздижући се на Васкресенску Гору, кад изненада јасни блијесак у освијетљеним прозорима нижега ката, привуче његову пажњу. Он приђе окну и заустави се очевидно поражен оним што је угледао. Јарка свјетлост, што падаше из прозора, освијетлила је малу фигуру малога малише, а крпа, која се спустила, откри једну страну блиједога, мршавога лица са зачуђено отвореним очима и широко разјапљеним устима. А поглед унутра у ствари је био чаробан. Јелка, велика, богато украшена јелка, која је стајала на сред собе, блистала је у огњу и сјају. Шта све није било на томе дрвету, чије су се гране угибале под тежином објешених.јабука и разноликих ствари . . Златни ораси, сјајне посластице, папрењаци, играчке, Фењерићи . . . Сав тај сјај, сва та великољепност и нреко воље ослијепише малишу, који никад није што слично видио. И он се приљуби окну, разгледивајући јелку и гомилу развесељене дјеце, која скакаху око дрвета, уз звуке гласовира. А ледена мећава прожимала је скроз п скроз мршаво, рђаво одјевено тијело очаранога малише. II. Нечија рука изненадно се спустила на раме малишино, пробудила га из заноса и нагнала, да се плашљиво окрене. Пред њим је стајала, сва дрхћући и јежећи се, некаква чудна мушка Фигура, одјевена сасвим не по сезону, у краткој палти и са некаквом лахком фурашком на глави. Голи врат вирио је из његове лаке одјеће, а на ногама му бијаху некакве галоше, што су замјењивале обућу.

При погледу на ту чудну прилику, малиша хтједе да стругне, али га снажна рука ухвати за раме. — Добро . .. Не бој се .. . Тамо на јелки . . . — рече непознати, огледајући при свјетлости што падаше кроз прозоре, не толико лице малише, колико његову капу... —■ врло лијепо а?... Топло и дивно!... Није као на улици ... — и засмија се некаквим чудним смијехом. Малиша са страхом гледаше непознатога, чије лице са великом залеђеном брадом и великим очима што мрачно гледаху испод бијелих обрва, очевидно, не улијеваше му велика повјерења. — Дакле добро, а? — продужи непознати. — Шта би ти желио добити са јелке? — Пусти ме стриче, — проговори мали. — Пусти? А куд идеш? — Кући. ■—■ А гдје ти је кућа? — У стрица. — Чиме се занима твој стриц? — Шаље ме да просим милостињу. — Одлично! То значи, да немаш матере? — Немам. — А јеси ли данас много напросио? — Данас... хвала Богу. — Покажи колико. Малиша покуша поново да побјегне но рука непознатог још га јаче стеже за раме. — Слушај мали, што ти кажем . . Ако опет помислиш на бјежање, ја ћу тебе .. . знаш! — пријетећим гласом проговори непознати. — Но сад дај своју зараду. Преплашени малиша покори се и извуче испод пазуха неколико ситних новаца замотаних у крпицу и даде непознатоме. — Је ли ту све? запита онај. — Све. — Ти не лажеш?