Зора

3 0 Р А

427

му главу донио? Ради чега ћу живјети на овоме свијету? —- Носи крст свој, Никита, као што и ја носим мој. А твој је лакши. Ти можеш бранити домовину, а мени не остаје ништа, него да се за тебе, и за свој гријех молим Богу. — Каква домовина? Гдје нам је домовина? викну кнез. Од кога да је браним? Не чине нам зло Татари, него цар. Мисли ми се муте, Јелена . . . Ти си једина подржавала мој разум, сада ми се све помутило. Не разликујем добро од зла! Чешће сам хтио бјежати, као Курбски, ти си ме једина задржавала, имао сам циљ живота, имао сам снагу, а сада . . . сада ми се разум мути, Јелена . . . — Нека те Бог просвијетли, Никита Романовићу! Зар ћеш ти постати непријатељ царев, за то што си срећу изгубио. Сјети се, да је ово искушење, да ћемо се на ономе свијету састати! Сјети се твога живота, па немој самога себе изневјерити. Сребрни спусти главу. — Носи свој мученички крст, Никита! продужи Јелена. Иди онако, куда те цар шаље! Нијеси се уписао у опричнину, и савјест ти је чиста! Хајде на непријатеља земље руске, а ја ћу се до пошљедњега часа молити! — Збогом Јелена, збогом, сестро моја! викну Сребрни и јурну к њој. Она га дочека мирним погледом, загрли га као брата и без икаква страха или забуне три пута га пољуби. Јер у томе пошљедњеме пољупцу више не бјеше онога осјећања, који је некада, код баштене ограде, бацио у кнежево наручје. —■ Збогом! понови она, спусти покривало, и уљезе у ћелију. Стаде звоно звонити на вечерњу. Сребрни једнако гледаше за Јеленом; он не чу, шта му игуманија говораше, не осјети, како га она изведе из манастирске ограде. Он сасвим механички сједе на коња, и

крену се са Михејићем даље. Манастирско звоно трже га из заноса. Тек сада осјети сву тешкоћу своЈе несреће. Срце му се цијепаше; он стаде са љубављу слушати звоњење, као да у њему чује пошљедњи опропЈтај Јеленин, а када пошљецњи одмјерени ударцп изумријеше у вечерњеме ваздуху, њему се учини, као да му ,се све рођено откиде од живота, па га са свију страна ухвати хладна самоћа без наде.. Сјутри дан чета Сребрнога продужи свој пут, кроз густу шуму. Кнез им предњачаше, а мало даље од њега вјерни Михејић, који му ни једном ријечи не смједе прекинути размишљање. Сребрни бјеше погнуо главу, и између свију мрачних мисли свијетљаше му се, као далека зора, један осјећај. То бјеше сазнање, да је испунио своју дужност, колико је знао и могао, да никада у животу није хотимице скренуо са правога пуга. То бјеше онај драгоцјени осјећај, који живи у срцу поштенога човјека, и пред којијем је све благо овога свијета, сви човјенчански циљеви и пожуде прашина-и ништа! То једино сазнање даваше Сребрноме могућност даживи. Пасјећајући серастанка, понављајући у себи сваку ријеч Јеленину, он налазаше тужну утјеху у мислима, да није ни право, да он буде срећан, када остали трпе; да је лијепо са браћом носити мученички крст! Он се сјети Годунова и осмјехну се. Да ли би му погодио мисли? Не, Годунов познаје царево срце, знаде шта ће унапријед рећи Маљута, шта ће урадити овај или онај опричник, али како осјећају они, који не живе за своју корист — то је за њега тама! За тим се сјети поштенога и честитога Максима, па се још више сневесели, и осјети самотињу. Никад више он неће срести оваку душу, која би се претопила у његову, која би га онако разумјела.