Зора

Бр. 1.

3 0 Р А

Стр. 15

Ако ћу право, она је мене завела. Њен ми пљоснат нос, покварени зуби и жацаво око врло досађиваше. Спанђасмо се, јер бијаше иначе несносно у пустом јесењем Винервалду. Свиђаше ми се само њен ситан и живуљаст стас, рашта ју и назвах по некој Францеској драми Мишем. Да не би џабе патила, свјетовах ју као сваки модеран натуралиста или лијечник, али нисам је нагонио. Ег§о: нисам „крив" ! ГТа ко ће знати због чега се скончала! Можда због свог пијаног мужа. Можда из егојизма, јер се као чедо имућне куће навикла на раскош и слободу. Да сам сиромах, исто бих учинио. Штета! Била је и добра и паметна! Сјећам се на ријечи из сонета Ловре Медићиса: „Разум јој бијаше мужеван, па тек није била каћиперка. Бијаше сасвим слободна од опћените женске погрјешке: да силом све разумије и просуђује." Ух, алај ми се и опет срце болно заколебало! Да се иде — Испод ормана и опет забрба. Милиновић плане. Клиси, набије револвер и стане бијесно звјерати з^около. Тајац . . . Одједаред се њешто досјети, насмије се пакосно и пробунца: — Милостива госпођо, ви ми дакле оглашујете рат као пудалина?! Жалим, што вас не могу живе ухватити, јер бих вам усијаним скалпелом испалио очи, ишчупао репић и бацио Вас на сокак. Али и то неће бити рђаво, ха-ха-ха! И свеже узицу за ороз револверски, запне га њоме и обавије цио револвер тако, да ће кокот одапети а куршум експлодирати тек што попусти узица. Замку метне опрезно на орман међу двије књижурине, а да би се осветио аветињском мишу, намаже добро са сланином мјесто,

гдје се узица савија око цијевног ждријела. Неће миш ни прогутати масан залогај, а разнијеће га тане. Милиновић легне, угаси свијећу и стане чајати, чајати. Цепти к'о лист од јасике. Уста му се залијепише, тако су суха. Пред очима пламсају жути и пурпурни конобари. Дах је буран — не као у ловца на мети, него као у злотвора над жртвом, која му се примакнула на пушкомет . .. Ноћ већ стала блијеђети, врапци по крову стали чеврљати, а миш чепрка и чепрка испод ормана. На Милиновићу се већ запалиле гаће и кошуља од претешког чекања, а врео зној их гаси. Опсује нешто бећарски и устане. Запали цигарету, обуче горњи капут и зловољно настави у дневнику: .. . Моје су халуцинације јамачно пошљедице самоће и читања, из којега се развила ексемпларна ГоНе га180ппап1е. Нећу у напредак више да пишем, а читаћу само Раблеса, Хораца, Бокачија и наше народне пјесме, да опоравим том сочном храном ослабјелу Фантазију. Наћи ћу друга, па ма био од најдосадније сорте, т. ј. Хрват или Србин. Још боље да дигнем из Беча или Пеште каку лијепу сиротицу, која би ме хтјела пратити у Приморје. Путујем сјутра. Оматорих, а не уредих живота по здравој епикурејско.ј Монтењевој методи — Шта ме се, до ђавола, тиче цио свијет! Човјек је стока, која само за то има разум, да завиди стоци. Ако има „гријеха", онда је слушче, које за туђе куље дави бијеле голубиће, сто пута „грјешније" од силника, који вуче на свјетску касапницу за свој ћеФ милијуне кретена, од којих би се сваки морао и могао бранити. Већина је људи непријатељ самоме себи —