Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 17

би да је само четрдесет пута видио како се земља кити листом и цвијетом. Кољена му не клецнула, кичма се не савила, а живот не упио у се оне млитавости и тромости данашњих обични стараца. Његов је покрет био пун живота, а изгледало је да је та живахност била непресушно врело у његову тјелесном саставу. Једини знак по ком си могао да судиш дуги низ година, бијаше његова као вуна бијела коса, која се у сребрнастом пламену извијала испод широког црвеног Феса. Био је јединац у оца. Послије његове смрти осгао је самац као поткресан пањ на ледини. Када је касније забраздио у севдах и оженио се Дашом, ни тада га не поштеди зла судбина. Опет остаде самац. — Али не! За Дашом је плакало заједно с њиме још двоје нејачади. Он не промијени више тога осамљеничкога живота макар што су га многи наговорили, да се ради дјеце ожени. Оста при своме, и ако се не би могло рећи која му наша виђенија кућа не би отворила врата само да је закуцао. — Кад ми нема Даше, хоћу ја својој дјеци да будем и отац и мајка, — одговарао је он проводаџијама. И не ожени се. Таворио је са својом дјечицом. Миловао их је и карао, лијегао и будио, свлачио и облачио, умивао и преодијевао, све то самцит. Играо се с њима као безазлено дијете и поучавао их као строг учитељ. Све милоште, које крије родитељско срце у себи, излијевао је он над њима, те му се из њежна цвијетка Јована разви зоран и кршан младић, а из питоме голубице Савке лијепа и дивна дјевојка. * * * Једно послије подне — по свој прилици некако пред Ђурђев-дан —

засјео Илија у своме дућану. Мило прољеће растјерало зимску студен и обукло све у цвијеће. По лицу те умива мирисни прољетни ваздух, што се разлијева из башта и шљивика. Сунце се баш клонуло западу. Чаршијска се врева слегла па обладао свечани мир. Трговци затвараху дрвене ћепенке и гвоздена магазна врата. Код Илије се састала двојица наших виђенијих трговаца, газда Симо и ЈеФтан. Пустили се поред каве и дувана у дубок разговор. Говор је о шљивама које се бјеху разбехарале, и ријеч је о шићари што бјеше у изгледу. Разговор је текао доста живо, јер се Илија и газда Симо не могоше никако да сложе са ЈеФтаном, који је, по своме рачуну и свом трговачком инстикту заступао мишљење да не ће бити понајбоље сушити шљиву, по што ће је бити „као блата", но ће се боље исплатити ако је сву баце у ракију. Васо, Илијин момак, засио у крају дућана, па премеће неки стари теФтер, не обраћајући пажњу на разговор. Журио се да још за вида сврши свој посао. Вечерас се враћао млади његов газда Јован са села, а сјутра опет рано одлази у друго село, да искамчи од сељака коју пару у име старе вересије. А у оном је старом теФтеру била побиљежена сва вересија газда — Илијина од старог земана. Васо се поклопио по теФтеру; она тројица једнако разговарала о шљивама. Док у 'дућан упаде неко момче. — Ено ти Јована довезоше кући . . . — рече тешко дишући од умора. Илија скочи; застаде за часак нијем и укочен пу-н најстраховитијих слутња. Очи несвјесно уприје у момче а рукама се ухвати за главу. 3