Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 19

лице исто онако, као што је одсијевао лик Богомајчин између осталијех икона на високом иконостасу. Биће некако око половице свете литургије, кад је Савки почело бивати несносно од оне велике запаре у цркви. У лице јој стало ударати неко блједило и разгонити ону румен, што се као два облачка сакупљала на њезиним јагодицама, те се поче ослањати на своју другарицу. Замоли је да изиђу на поље, да се надише мало чиста ваздуха. Пријатељица је слуша, те се обје лагано прогураше до врата и испадоше у црквену авлију. Чист ваздух омилова својим благим задахом знојаво чело Савкино и поврати јој пријашњу свјежину и живахност. Оне тако шетале и разговарале о којечему а око њих се играла несташна дјечица. Гањала се но широкој авлији и провлачила испод кола, смијала се и кикотала. Управо наишла Савка са Милком покрај кола, за која су била свезана два гојна мркова, а једно се враголанче вриштећи подвуче под кола, да побјегне од свог прогонитеља. Онај се десни мрков усплахири, ритну се и згоди Савку управо у прса. Лијепо дјевојче паде на земљу и не јаукнувши, а млаз јој крви рикну на нос и на уста. Милка врисну и са ужасом устукну од своје пријатељице. Свијет се згрну и пореда у коло око Савке, а они, што су били задњи, стадоше се на прсте подизати, да виде како она бесвјесна лежи на земљи. Кроз ту гомилу гурао се само један човјечуљак гологлав, разбарушене просиједе косе, који бјеше истрчао из цркве. Он звјераше разрогаченим очима десно и лијево. Свијет, који је њу окружавао учини му пута а он се с јауком баци

покрај ње на кољена. Затим је поче звати најмилијим именима, трзати за руку и осипати пољупцима. Али се она не макну. Укоченим и улеђеним очима стаде за тијем звјерати по окупљеној свјетини. Трже велики златни ланац, који му је око врата висио, и баци га међу скуп свијета. Ни сам није знао ради чега то уради. Изгледао је као да даје награду ономе, који би му пробудио кћер. Но скуп стајаше окамењен. Илија јаукну и паде на ново по мртвом дјетету свом. Кроз главу му суну хиљада мисли и хиљада успомена. Сјети се кобне смрти Јованове, и бол му се удвостручи. Таком грозном смрћу да умиру обадвоје! Шта је богу згријешио да га ставља на такво тешко искушење? Сјети се дугих и брижних ноћи, које је пробдио над главом своје дјеце. Сјети се својих патња за њих. И оној гомили око њега хваташе се ледена кора око срца. И она као да премишљаше: Је ли то воља божја? За што баш њега да тако страшно покара он, коме се непрестано утицао под заштиту, коме се вазда тако скрушено молио да му одржи сву наду и весеље, милу дјечицу његову, на животу ? Или ваљда те молитве његове нијесу биле доста топле, а нарочито оне, које је слао за своју Савку послије кобне смрти Јованове ? Но Илија дуго стајаше не помичан. Изгледаше као да ништа не осјећа, ништа не мисли. Но наједном јаукну и исправи се на кољена. На лицу му бијаше оцртано очајање, силна туга и бескрајни бол. Скуп свијета блену у њ. Он само што скупи песнице и подиже их заједно са укоченим погледом према плаветној висини небеској. Затресе их грчевито и изрече нешто страховито. Скуп се свијета