Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 27

ншсад; ти ме јуриш пловећи за мном по мору и ходећи по копну; на леденим горама видим твоје сјајне трагове и твој глас чујем у шуму алпијских водопада." Но након тијех тешкијех часова он се малко смирује и говори о својој прошлости: као о мору које, пошто одиђе, оставља на обали корале и шкољке, (Кримски Сонети). Он налази у Бајрону великог утјешника. Живот Бајронов који се јавља у Хуану, Херолду, Ђауру и Гусару и т. д. са оном интензивном слашћу, којом заносаше и којом ће заносити све пјеснике, заносаше и Мицкијевића. Он је тонуо у њега, учио га и слиЈедио му. Идеал величине он виђаше оличен у двојици својих идеала — Бајрону и Наполеону. Но читањем и писањем хтио је уопће да раскрштава с мрачним успоменама; да се удаљава од мучне прошлости, (слично Гетеу). Роман тијех дана, своје љубави, цртао је у четвртом дијелу своје тетралогије Дједоии коју бјеше засновао на широко а која оста несвршена. У једном дијелу те тетралогије спомиње п своју универзитетску дружину Филарет, њено распуштање, своју тамницу од дуже времена и т. д. — 1825. походивши Крим и ступивши на праг дивнога Истока, он се занесе њиме. Почиње изучавати источне пјеснике у оригиналима. У то доба падају његове пјесме Кри.пски Сонети , од којих су неки имнтација Петрарки, но сви обучени у заносно шаренило источњачко. У Москви, чиновником генерал - губернаторске канцеларије, ппше Конрад Воленрода, најбоље дјело његове прве епохе, које с Кримским Сонетилга осваја пјеснику у Пољској и Русији велику репутацију. То бјеше иначе и доба његовог смиривања. Москва му са својим отменим и разноликим друштвима бјеше тиха лука са бурне пучине прошлости. Кнез П. А. Вјаземски, Кирејевски, Баритински, Пољевој, Шевиров, С. Собољевски бјеху његово друштво. Он љубљаше Русе и бјеше љубљен. Аристократски руски салони бјеху широм

отворени пред пјесником којег држаху за Бајронисту. — Прешавши у Петроград постаје интиман друг с Пушкином. Њихове часе пред спомеником Петра Великог, на киши и обојица увијени у плаштеве помињу и један и други у својим пјесмама (Пушкин у М -вднбш Всадникђ , Мицкијевић у Роттк Коћ-а ТУгеШедо). Година на Неви утјече силно на пјесника и његову музу. Од поланчанина постаје свјетски човјек. Но, на жалост, салонски часови утјецаху на његову продуктивност. Фарис , спјев источног тигга, бјеше цигло дјело за то вријеме. Његов геније трошио се у импровизацијама и лакрдијама. — Послије тога настаје његово артистично путовање кроз Европу. Походи Гетеа у Вајмару. Велики Мицкијевић, којем и Пушкин признаваше далеко ширу интелигенцију од себе, осјећа се у близини Фаустовог творца и енциклопедпсте одвећ сићан. Прочитавши и Канта Шелинга и друге филосоФе транеценденталностп и имајући појам о цијелој модерној Философијп, осјећаше се ипак тако неук пред универзалистом у Вајмару. — У Италији, посебице у Риму налази се Мицкијевић у космополитском кругу умјетника, научника, дама и аристократа. У тим данима познаје се са пољским магнатом грофом Анквич - Скарбским који се налази у Италији због слабог здравља кћери ХенријетеЕве. Хернијета имађаше другарицу Марцелину Хемницку, која се спремаше у калуђерице. Обје дјевојке познаваху име Мицкијевићево, којег замишљаху колосом сличним Мојсеју Микеланџаловом,али којег Хенријета почиње да воли због његове замишљености и сјетног младићског изгледа. Но чувши често његов бајронски сарказам и заједљивост у извјесним питањима вјере, они почињу да се за њ моле Богу и да посте. Мицкијевић преживљује ту нов роман љубави; он заволи Хенријету . . . . Мати њена иде на руку Мицкијевићу али богати отац, гроф и племић, одупире се одлучно. Сви покушаји бјеху узалудни. Отац изјављиваше да воли видјетп кћер