Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 95

што то чинимо обично; ми морамо сматрати да ће она служити много узвишенијим сврхама, и, да су њена будућност и задатак много већи него што су данас." Појесија чува успомену најбољих и најсрећнијих тренутака у животу, најсрећнијих и најбољих умова; она је свјетлост живота; слика живота у вјечитој истини; она ствара бесмртност ономе што је најљепше и најбоље на окоме свијету; она нам скида с очију копрену, да видимо велике дивоте нашега бића; она је и цен-

тар и круг знања, а пјесници су огледала гигантских сјенки које будућност баца на садашњост. Она продужава живот; она му додаје нове часе, ако човјек сматра сате као низање идеја, а не минута; она је дах и најсуптилнија квинтесенција свију наука; за њу нема ни простора ни времена, она живи у људскоме уму. Може ли се њој већа хвала дати до кад се каже: да живот треба да буде практично примљена појесија. Биоград Ј. М. Ј.

'ЗИЈЕДА Из збирке „ХМУРБ1Е ЛГОДИ« — А. Чехов —

стии&Ж п Р авитеља градске банке Петра |Ш ^ Семеновића, књиговођу. његова помоћника, и два члана управе отЏ- правили ноћу у затвор. Други дан пошље те узбуне, трговац Авдјејев, члан банчиног надзорног одбора, сједио је са пријатељима у својој трговини и говорио: — Што ти је воља божја! Од судбе не утече. Ето ми сад мезетимо икре. а сјутра, гле — затвор, пропаст, па и смрт. Свашта бива. Узмимо на примјер 11етра Семенића... Он је говорио и жмирао својим пијаним очицама, а пријатељи испијали, мезетили и слушали. Описавши срамоту и пропаст Петра Семенића, који је још јуче био силан и од свих уважен, АвдјеЈев настави са уздахом: — А тако им и треба, објешењацима! Кад су умјели, мајчини синови, да грабе, нек сад и одговарају. — Пази, Иване Данилићу, да и ти не накаљаш! примјети један од пријатеља.

—- А што ја? — Па за то. Они су грабили, а шта је надзорни одбор гледао? Зацијело си и ти потписивао? — Ех, чудна ми посла! осмјехну се Авдјејев. — Потписивао. Доносили ми овамо у трговину рачуне и ја потписивао. Зар ја нешто знам? Дај ми ма шта, ја ћу све потписати. Напиши ево сад, да сам човјека заклао, пак ћу и то потписати. Немам ја времена разбирати, а и не видим без наочари. Претресавши банчин крах и судбину Петра Семенића, Авдјејев и његови пријатељи одоше на пирог* некоме знанцу, чиЈе је жене имендан био. На части су сви гости само о краху банчином говорили. Авдјејев се од свију највише жестио и уверавао, даје он већ изодавна предвиђао тај крах и још прије двије године знао, да у банци није све чисто. Док су јели пирог, он је описао десетак против законитих операција које су му биле познате.

* Руско народно јело, нека врста пастета.