Зора

Стр. 80

3 0 Р А

Вр. III.

Р

ж ж ф

ређи путе, дуге стазе, Мој млађани љубавниче! На свод плави зв'језде слазе, Нојца свија косе тавне, Вјетрић струји с доље травне И пјесмица кличе.

Ту, гдје шуми струја жива Сањивога водопада, Твоја драга тебе снива; У косице љиљан сплеће И од слатке гине среће И теби се нада. 1898

Дођи! Моје голе груди Таласићи љубе благи; Кроз јасике мјесец сјаје, Моје срце страсно гори, Бескрајна ме жећца мори, Ја умпрем драги!...

Алекса ШаитиК

Ж ш © П 1оноћ ј е, месец тихо завпрује ' У моја окна, сетно ме погледа Бела му светлост на зиду мирује На мојим грудма једна зрака бледа. Као да чујем шапат зраке бледе, Што ме похађа у мојој самоћи: Њу месец шиље да мене изведе, У тајне шетње по чаробној ноћи.

Где страдалнику кб у прошле дане, Мрак тајанствен мек загрљај спрема, Где срце снажи, вида бол и ране, Ноћ пуна хлада, росе и мелема. Ал' је преболб страдалник, бол спава У мртвим грудма дубоко у мени, Тако поноћни месец обасјава, У мрачној шуми гроб заборављени. Мидета Јакшнћ

Г

о в

романса

Оаштом шеће дивна Мејра ' Пјесму слатку вије, Из прикрајка роб је гледа Горке сузе лије. Вр'јеме Јури. Брзим кроком У напријед греде А образи тужном робу Увјек жуте, бл'једе. 15. IX. 1892. —

Хука — бука. Свати чили Мејру драги узе А роб тужни у самоћи Горке лије сузе. У собици дивна Мејра Чедо уљуљава А у гробљу нова хумка. По њој расте трава. Јефтан Р. Шаптић