Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 89

румена, нити ће бити овако тужна и сјетна, него весела, потпуно весела, те ће се с њиме, као и прије, шалити, носити га у наручју и пјевати му ону његову омиљену пјесму: Божић, Божић бата Носи киту злата Да позлати врата II обоја побоја И сву кућу до краја. . . Осим тога, она ће зарадити и купити му колача од шећера, као некада, а сашиће му и лијепе, нове хаљине, па да не иде у дроњцима, као сада . . . — Мајко, — зовну је тихо ■.. — А . . . — одазва се болесница стењући. — Још мало ... па ћеш оздравити — рече јој некако поуздано и ако је затајао: како ће оздравити ... Он је хтио најприје да јој измоли од Бога здравље, па тек у јутру, кад се пробуди здрава и весела, да јој каже, да је он Бога умолио . . . Свијећа, која је још све до сада догорјевала, прасну и утрну се. У соби завлада мрак . . Мали се, у први мах, трже, а затим се још јаче приљуби уз иенџер и поче гледати. — Само да пану још неколике звијезде, па ће се небо отворити, помисли он и жељно гледаше хоће ли још која затрептати и угасити се. Но звпјезде су стајале и осмјехивале се исто као и прије. — Боже, да ми оздрави мајка! понови опет полугласно, само да неби заборавио п збунио се, ако се изненада отворе небеса. . . — СпаваЈ... — тихо изговори болесница, по шаптању осјећајућ, да још није легао. — Спавај ти, мајко . . . Сад ћу ја . . . изговори он, не окрећући се.

На пољу се чуло звиждање. То је ноћни стражар дозивао друга. Из даљине се чуо опет други звиждук... И опет се све умири .. . — Брже ће, — рече мали, па опет поче понављати молитву... Додуше сад је осјећао неку тежину у глави, која се и сама спушташе на прси, а трепавице, као да су оловом наливене по кад и када му се склапл^аху . .. ■— Боже, да ми оздрави мајка... — шапутао је он монотоно, као кад лекцију учи а глава му све тежа и тежа . . . У један мах као да нестаде свијех звијезда са неба . . Па није то, да су трепнуле и исчезле, као она прва, него просто као да их неко заклони мрачним чаршафом ... А у даљини као да поче нешто тутњити, па све јаче. . . све јаче... И у колико се тутањ приближавао, у толико се све више и више поче разлијевати нека чудна свјетлост, која, мало по мало, освијетлп сву собицу јаче, него што је свијећа освјетљавала . . . Док уједанпут страшно сину, и блисну толика свјетлост, да маломе чисто заслијепи очи и он задрхта. „Отворила се небеса" као да му сину кроз главу и он гласно изговори научене ријечи. — Боже да ми оздрави мајка! И како он то рече, свјетлости нестаде, а мрак и опет обујми све као и прије . . . А тога истога часа, он лијепо угледа своју мајку, како се диже са душека и пође њему, да га загрли. 0, она бијаше сада тако лијепа, тако крепка и здрава, какву је он познавао, докје био врло мали... И она га стиште себи на прса и поче га л^убити, топло љубити . . . И њему ти пољупци бијаху тако драги, тако слатки, да није знао, шта да ради од превелике среће . .. Па