Зора

Стр. 368

3 0 Р А

Бр. XI.

појезику, управо по изговору, пунокрвни Лаза Банаћании, јер се и након толиког бављења у Русији, Француској, Шумадији, Приморју и у Србији под Турцима, није могао еманциповати од провинцијализама у говору. То је и он признавао, тврдећи с поносом, да је Војвођанин, што би наши шумадијски ексклузивисти свакад замењивали са популарном речи „Шојка". И ја сам веровао, да је „Шојка", јер је по урођеном српском сепаратизму сматрао да су Војвођани „Крем и елита" српског народа, потомци старог исељеног племства, док је Србе у осталим српским земљама сматрао за потомке старих Неманићских „пријинара", сељака. Те енунсијације чинио је он отворено, што је такође говорило за његову отвореност, а уједно утврдило, да у његову пореклу нема ничега тајанственога. Другови су му замерали, што је, противно виртусу „шојканерском", најрадије сам банчио, но то је он убрзо побио изјавом, да у томе нема никакве тајанствености, јер су људи у Маћедонији, гдејеживео и где се све ово догађа, заборавили банчити, од како је Краљевић Марко, тај најсимпатичнији и најсавршенији весељак у српској историји, заспао на Урвини планини. Маћедонци, вели, могу и дал^е држати у руци „Историју српског народа" на слици Ђ. Крстића, на којој Св. Сава благосиља све Србе, али се у банчењу исто толико разумеју, колико он у Маћедонском питању. Овај Финал његове изјаве најречитије говори за његову отвореност и искреност. Један јак разлог за његову тајанственост био је у томе, што се доказало и утврдило, исказима његове старе газдарице, да Пека ноћу, под перницом држи стари Сановник

РаФаила Аврамовичва, печатан у Будиму још 1795 године, да безусловно верује тумачењу санова у њему, да верује у медијуме, призивање духова, да истрајно чита списе Кућетине и Симе Станојевића, једном речи да је спиритиста. Било је пакленика, који су и обзиром на његово бледо лице, упале сањалачке, управо жедне плаве очи, тврдили, да је и месечар, али то се опровргло исказима његових суседа, да се он никад ноћу није верао по крововилш кућа, већ само по зидовима са улице, и то онда, кад је у механи заборавио кључ од капије. И ко би вам још и даље могао ређати те безбројне разлоге за и против његове тајанствености. Доста то, да се у нашој вароши (која је, — што сад, кад хладно промислим, видим, — доста личила Додеовом Тараскону), многи повели за мном, тврдећи у глас, да Пека није шајансшвен човек. Тако су се у брзо код нас, досад тако сложних Срба, створиле две партије, једна која је отворено тврдила, да је Пека најтајанственији Србин у вароши; друга, која је одушевљено војевала против тог тврђења, а за нетајанственост његову. Тако је Пека дошао до ретке славе, да се само о њему мислило, говорило и дебатовало у круговима обе партије: „пекиста" и „антипекиста". На тај начин, подељена је и наша варош на партије, које су са пуно жучи водиле партијску борбу. Пека је све то знао и годило му је, али је успео, да у тој страсној борби очува своју непартајичност. С тога је био још занимљивији, али баш тај његов поступак појачао је број оних, који су тврдили, да је он „тајанствен човек". Тада су многи „пекисти" дали изјаву, да иступају из те партије, пошто су се разуве-