Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 53

— стекао би лепо име у драмској књижевности. А Нушићу би пожелео да бар десети део оних „тема" „скелета" изради што ми их је испричао. —• Ред је да изнесем неколико речи о хумору у нашој књижевности. Ја сам спремио за твоју лепу „Зору" нарочиту расправу о хумору, па, ако што ваља, ти је удостоји јавности. 9. Шта мислише- о дјечјој књиЈсевносши ? Као мушице што се искупе око парчета шећера, тако су се око ове врсте књижевност прибрали и М. Ђ. Милићевић и Миодраговић и Јовић и Дачић, Зорић, Лазаревић, М. Марковић — и ко би још и њихова имена да ређа! Многима је од њих пре место у каквој благајнини или ђумруку него у књижевности а велика већина би се међу њима драге воље манула и дечје књижевности и латили се свакога другог врага који би доносио узгредну зараду. Људи што раде књиге за децу већином положајем својим обезбеђују промет својих дела. Још памтим једног београдског гимназиског наставника, који је пре неколико година превео неку романчуру у две свеске и дечица најнижих разреда, према његовој препоруци, давала су по 2 динара за роман. Међутим родитељи су рачунали да је то школски уџбеник. Дечја књижевност једино је поље које се „обрађује и плода доноси." Запитајте Сремца, Нушу, Матавуља, Веселиновића, Глишића: како се и колико се промуче и озноје док преваре књижара да им радове награди достојно и изда на свет; а за ову врсту књижевности отимљу се и писци и издавачи. Познајем неке ниже чиновнике у управи Фондова и главној контроли и трошарини — пишу за децу а знам једнога бакалина —

издаје дечје књиге. Што се на дечјој књижевности много ради, није доказ да се добро и паметно ради. Са овим предметом води се данас толика велика шпекулација да у њу ступају у ортаклук чак и лица која једва да могу разликовати писаљку од будака; и све живо ради да задовољи дечје потребе, боље рећи потребе списатељских џепова и трбуха. У овом послу најбоље пролазс они који имају ближих познанстава са гл. просветним саветом. Сам сам имао прилике посматрати те „књижевнике" — Мени, богме, стига, овом књигом исплатио сам две менице! вели један. — Дође ми баш како треба: провео сам са овом књигом са женом и децом Ферије у бањи! —- Баш дође у згодан час: подигао сам шупу нову у авлији и исплатио неки стари дуг! По овоме управо излази да писци пишу дечије књиге због себе, ради својих личних потреба, а не због дечице. Даје се дакле појмити што се и писци и издавачи утркују: ко ће пре да пусти у продају књигу за децу: — деце је доста, а то је најбоља публика — не пробира, не замера и задовољна је ма шта јој дали за њен грош. Изузевши Змаја и неколике ствари ситније, остало је све Фушер: рачун и шпекулација потиснули су овде идеју и потребу педагошку. Што је Змај дао деци то би у свачијој књижевности на свету дошло на најугледније место. То је једино — од дечјих т. ј. списа за децу — бесмртно. На дечју књижевност обраћа се слаба пажња. А треба имати на уму да је она од замашне вредности и стоји у вези са општом књижевности и чини припрему за њу. Дечја књижевност управо треба да буде омладини припрема за завол-евање